Amina —
— 14. novembar, 23:00
Zvuk tišine. Za neke ljude to je uznemiravajuće, ali za mene je to sve što mi trenutno treba. Mada, moja tišina vrišti, ne daje mi mira. Sobom odzvanjaju tihi jecaji, koji u mojoj glavi nastupaju jače nego što bih mogla i zamisliti.
Nikad nisam pronašla svoj mir, a u stvari on je uvek bio tu. Ispred mene, čekajući da ga primetim.
Pokretom prstiju pojačavam pesmu koja je u tom trenutku upotpunjavala tišinu u prostoriji uz moje jecaje.
Na vratima moje sobe brzinom svetlosti pojavila se Amelia, moja starija sestra. U njenim mislima mi ne podnosimo jedna drugu zbog gluposti i moje odbojnosti. Zato zbog njenog ne znanja, kao i uvek, ja sam kriva za prepiranje.
„Treba li ti nešto, Amelia?" Upitala sam gledajući je kako uz nekoliko pokreta razgleda moju sobu. Na moje pitanje je usmerila pogled ka meni i oči su joj na trenutak pobelele, prevrnula mi je očima.
„Pobogu, da li umeš da smanjiš tu lošu muziku koja nas sve u kući proganja noću?" Na njeno vrištanje samo sam spustila pogled i klimnula glavom, prekrivajući nečujni jecaj slučajnim pojačavanjem zvuka. „Aman, utišaj muziku!" Vrisnula je diva.
„Ukoliko zbog tebe na ovom licu sutra bude i najmanje tamnilo ispod očiju, zaboravi na to da postojiš!" Dodala je i izašla iz sobe zalupivši vratima.
Nakon njenog izlaska ugasila sam muziku i zaključala vrata sobe. Ušla sam u kupatilo spojeno sa mojom sobom te skinula svaki deo odeće sa sebe i legla u pripremljenu kadu.
Pokušala sam da se opustim koliko god sam mogla, ali nije mi uspevalo. Nisam mogla samo da zaboravim na sve i dopustila slanoj tečnosti da lije niz moje obraze uz pratnju jecaja.
Niko u ovoj kući svakako neće ni primetiti, nije ih ni briga.
— 15. novembar, 07:00
Zvuk glasnog alarma mi daje pojam o vremenu, opet nisam spavala već sam gledala u čisto beo plafon, možda bih mogla da ga ofarbam, deluje nalik psihijatriji.
Okrećem se ulevo i uzimam telefon koji se nalazio pokraj jastuka, na zaključanom ekranu mi izlazi vest nekog časopisa sa naslovom "SKANDAL! Mlađa sestra poznatog modela Amelia Swell..." ugledavši naslov isključila sam telefon bez ikakve potrebe da čitam nastavak.
Pre spavanja sam otključala vrata sobe, kakva greška.
„Amina! Da li uvek moraš da zasereš?" Uperila sam pogled u vrata, posmatrajući besnu Ameliu. Samo sam zaklopila oči potom je ona zalupila vratima i niz hodnik su se čuli njeni koraci.
Iscrpljeno sam ustala iz kreveta i pogledala se u jedno od ogledala zapitala sam sama sebe reči koje niko nije skoro - kako si?
Nakon nekog vremena bila sam fizički spremna za odlazak u školu, psihički nikako, ali barem sam donekle bila celokupno spremna.
Nekoliko minuta pre početka prvog časa našla sam se u dvorištu ustanove za mučenje ljudi, neki bi rekli zatvor a neki škola.
Većina pogleda bila je uperena pravo u mene, iz verovatno poznatog razloga. Pre nego što sam se našla na ulazu škole, osetila sam nečiju ruku na mom ramenu.
Istog trenutka se okrećem i sklanjam ruku sa mog ramena zbunjeno gledajući u osobu.
„Treba li ti nešto, Adame? Ne, ne znam gde je Amelia." Prevrnuo je očima i potom klimnuo glavom i nestao iz mog vidokruga
Može li bilo koji dan započeti gore?
„Amina Swell, javi se u kancelariji direktora, hvala." Kroz hodnike je projurio glas, pa sam samo uzdahnula i krenula gde sam tražena. Izgleda da ipak može gore.
„Dobar dan, čula sam da sam tražena ovde." Izgovorila sam zbunjeno čekajući odgovor zašto sam ja zapravo ovde. Pre sam u ovu kancelariju uvek uletela bez ikakvih reči čekajući da čujem šta sam sad uradila, kao da ne znam.
„Amina, ne želim da te zadržavam zbog časova. Imaš 78 neopravdanih biće potrebno da roditelj dođe u školu na razgovor."
„Samo 78?" Upitala sam zbunjeno posmatrajući lice starijeg čoveka.
„Samo? Amina, ukoliko se ne popraviš bićeš izbačena iz škole. Već kasniš na čas, kreni odmah ka tamo!" Rekao je rukama pokazivajući da idem.
Nalazim se ispred učionice i jedino što mi pada na pamet da bude barem donekle ljubazno jeste kucanje.
„Dobar dan, izvinite što kasnim direktor me je pozvao." Rekla sam i odmah zadobila dosta zbunjenih pogleda, uključujući i pogled stroge profesorke.
„U redu je, sa obzirom da si se udostojila pristojnosti. Sedi i prati nastavu." Izgovorila je polu šokirano.
Pogledom sam prelazila kroz učionicu i u zadnjoj klupi bilo je očuvano moje mesto, kao i uvek. Na klupu sam ostavila svoj ranac, a potom iz njega izvadila sve što ima u njemu - mala crna sveska i jedna olovka.
„Amina Swell!" Moju odsutnost prekida poziv. Pogledam sam uperila u profesorku i samo je gledala
„Direktor mi je poslao obaveštenje." Pa? Nije meni poslao već njoj, ali kako god.
„Zbog mnogobrojnih neopravdanih, ostaješ posle škole i pomagaćeš profesoru fizičkog u sali." Ubrzo je dodala i odjednom sam bila najveći vernik, po učionici se uveliko čuo šaput, uglavnom devojaka koje bi želele da su na mom mestu.
Klimnula sam glavom i bacila pogled kroz prozor. Ovo će sigurno biti dug školski dan. Čoveče, sad moram i da ostajem posle škole u školi, nisam dolazila ni u školu, a sada moram da ostajem i posle nje.
— 15. novembar, 14:00
„Dobar dan, ja sam Amina Swell. Već znate zašto sam ovde, zar ne?" Izgovorila sam gledajući u mladog profesora, koji je verovatno tek završio fakultet.
„Da, da. Želeo bih da današ imaš trening košarke. Jer ne znam šta drugo da ti dam, momci uvek sređuju salu nakon treninga, a opet ne mogu da ti dozvolim da samo sediš jer postoji mogućnost da će te direktor proveriti." Govorio je gledajući u mene kao u dete iz vrtića kome se po prvi put objašnjavaju stvari.
„Trening čega?" Bilo je jedino što sam izgovorila pre nego što su u salu počeli ulaziti momci iz treće i četvrte godine.
Jedino poznato lice bilo mi je, nažalost, Adam. „Košarka." Odgovorio je profesor. Odlično.
„Ne znam da igram košarku." Laž. Barem donekle, igrala sam košarku ali nikad sa ljudima, uvek sama sa sobom.
„Za to postoje treninzi, zar ne?" Rekao je profesor, te tada me je Adam primetio, kao i ostatak ekipe.
„Da li kazna ili šta god može da bude da samo počistim celu salu sama?" Upitala sam gledajući Adama kako ide ka nama.
„Amina, šta ćeš ti ovde? Da li me ti to stalkuješ?" Smeh je projurio kroz salu. „Amina nije ovde da bi bila maskota, Adame. Direktor ju je ovde poslao, a ja joj
dajem zadatak da radi trening sa vama."
Tišina.
„Pa da počnemo sa treningom, Amina možeš da sedneš dok se oni zagrevaju ukoliko želiš." Izgovorio je profesor, te mi odmah izmamio osmeh na lice.
„To nije fer!" Progovorio je jedan od momaka gledajući me kako sedim na podu.
„Pored vaših šest krugova oko sale, dodajte još dva. Počnite da trčite!" Profesor je došao do mene dok je posmatrao njih kako trče.
„Pa, Amina, zašto stalno upadaš u nevolje?" Zadobio je moj zbunjen pogled i pre nego što sam išta rekla prekinuo me je. „Znam da sam ja nisam u ovoj školi dugo, ali stalno čujem da praviš neke nezgode, dobijaš kazne i slično." Objasnio je.
„Vi ste profesor fizičkog i trener košarkaša, ne psiholog." Izgovorila sam i osetila da mi telefon vibrira u džepu, te sam se odmah i javila.
„Amina, ne smeš da pričaš na telefon tokom treninga!" Povikao je Adam. Ignorisala sam ga i čula poznat glas.
„Zdravo i tebi Martine. U sali sam za košarku, pošto već znam da ćeš to da me pitaš." Izgovorila sam i prekinula poziv, te pogledala u profesora. „Izvinjavam se."
„Pošto su oni završili sa trčanjem i na red je bacanje u koš, hoćeš li da pokušaš ili ti je potrebno neko da te nauči?" Izgovorio je profesor gurajući čudan boks košarkaških lopti.
„Pokušaću sama." Rekla sam i izabrala jednu od lopti. „Hajde, Aminice, znamo da ćeš da se izblamiraš!"
„Adame, umukni." Rekla sam i ubacila loptu u koš, iako sam zapravo želela da se desi to da promašim.
„Bravo!" Rekao je Adam rugajući mi se. Zatim sam ubacila ponovo i ponovo i ponovo.
„Izgleda da ipak i umeš da igraš košarku pomalo." Izgovorio je profesor iznenađeno, na tribinama sale pojavio se Martin koji me je posmatrao.
Postreljala sam Adama pogledom jer je ponovo započeo sa izazivanjem, nakon čega mu je momak pored šapnuo „Opasna ti je ova, Adame." i to je gde sam izgubila svo strpljenje.
Stala sam ispred njih dvojice i gledala ih, pa ne mogu baš reći sa visine ali tako nekako. „Ponovi šta si mi rekao." Izgovorila sam gledajući u momka pored Adama.
„Tebi nisam ništa, ne brini." Mhm.
„Ali, srećo, nešto za mene jesi." Izgovorila sam približavajući mu se iz nekog, recimo, razloga samoodbrane.
„Nije ništa slagao, srećo." Izgovorio je neko sa druge strane i tu sam se samo udaljila od njih i otišla na drugu stranu sale, te sela na parket.
„Amina, imaš neke planove za posle tvoje kazne?" Sa tribina je povikao Martin, pa su nas svi čudno pogledali. Ma daj!
„Da, idem kući. Martine, ne želim da me voziš ići ću posle!" Rekla sam okretajući glavu ka njemu, samo je klimnuo glavom i nastavio da me posmatra.
— 15. novembar, 21:00
Nakon treninga sam se istuširala kući i usput oprala moju dugu smeđu kosu. Nakon toga sam beživotno ležala na svom krevetu i gledala u svoj telefon.
"Noel added you on Snapchat!" stiglo mi je obaveštenje, ušla sam u aplikaciju i razmišljala ko bi mogao da bude Noel, svakako sam ga prihvatila iz radoznalosti.
Moje razmišljanje o Noelu je prekinula odluka da odem da se prošetam i obiđem neki obližnji park.
Pre nego što sam uspela da neprimetno izađem iz kuće, naišla sam na mog oca.
„O, Amina, gde ideš?" Upitao je gledajući me kao da otac kada ugleda svoje dete posle dugo vremena, samo što to nije slučaj.
„Idem da prošetam i ne, ne idem kod nekog dečka, nemam dečka!" Napomenula sam pre nego što dobijem dodatna pitanja i samo izletela u dvorište držeći patike u rukama.
Pre nego što sam napustila dvorište, naravno, obula sam svoje patike. Krenula sam ka najbližem parku mojoj kući. Stavila sam slušalice ne želeći da mi se bilo ko obrati, iako nikakva muzika nije ispunjavala moje uši.