Nakon godinu dana
Žene u prefinjenim koktel haljinama i muškarci u skupocenim smokinzima ispunjavali su galeriju.
Somelijei koje sam unajmila šetali su kroz prostoriju, služeći goste šampanjcem i hranom. Stajala sam sa strane u uskoj, beloj haljini koja mi je stajala kao salivena. Sa jednim rukavom, izražavala je moju vitku figuru, dok sam na nogama kao i uvek imala vrtoglave potpetice.
Konačno, imala sam ono o čemu sam sanjala od kako sam zatvorila prošlu galeriju u Bostonu. Moji radovi bili su izloženi, dostupni očima javnosti koja su polako razgledali i upijali slike. Počinjalo je od tamnijih boja, na kojima su se nalazile ravnice, poljane, urbani gradovi pa prelazio na nešto ubrzaniji život koji je prikazivao sve ono što sam proživela predhodnih godina... pijanstvo, omamljenost, ucene i depresija. Preovladavale su delimično krvave boje, prelivajući se ka sivim do umereno crnim tonovima. Na kraju, bio je prikazano drvo života, koje je nezaustavljivo širilo svoje grane. To drvo predstavljalo je moju borbu – neprekidno svetlo života koje je nastalo kada sam pronašla sebe.
Sve je teklo savršenim tokom. Lukas je razvijao novi posao van zemlje; postao u dobim odnosima sa Lorin, zbog čega smo se svake nedelje viđale. Čak smo Lukas, Lorin, njen muž Džoš i ja išli povremeno na večere. Bila je presrećna kada sam joj saopštila za otvaranje galerija i obećala je da mora doći. Grejs je bila tu, i u znak našeg prijateljstva pozitivnu energiju širila po ovoj prostoriji, pričajući sa ljudima i preterano me hvaleći.
Posmatrajući okolinu, bučne misli mi je prekinula moja asistentkinja Adriana, koja je suptilno dotrčala do mene. Crvena kosa vijorila se za njom, a na vratu su joj se pojavile crvene tačkice što je znak da je uzbuđena. Možda srećna.
„Jebote, Tejt, nećeš verovati šta se upravo dogodilo“, zacičala mi je na uvo, dok sam ja staloženo stajala, spokojno posmatrajući okolinu.
„Upravo sam naletela na jednog frajera, jebem ti život!“, mahnula je rukom, progutavši knedlu. Dohvatila je čašu šampanjca od somelijea u prolazu i otpila gutljaj, „Prezgodan je. Vidi se da je neki opasan lik. Basnoslovno je bogat“, zatim je izvadila neki papir, pokazujući mi ga. Bio je to ček.
„Želi da otkupi sve tvoje slike“, dah mi je zastao, dok sam grizla unutrašnjost usne.
„Ko?“, progovorila sam, osećajući kako mi najednom postaje mnogo toplije u prostoriji. Srce je počelo da mi tuče u grudima, neverovatno brzo.
„Nije se predstavio. Čekaj tek da vidiš koliko nula ima na čeku koji mi je dao za radove“, zgrabila me je uzbuđeno za ruku, probijajući mi kožu noktima.
„Ovo nam je prilika, lutko.“
„Nema potrebe, znam ko je“, mahnula sam rukom, „Gde je?“
„Gleda tvoj glavni rad“, klimnula sam glavom, sa željom da ispijem piće kako bih se opustila ali pošto sam već godinu dana bila na odvikavanju, to je otpalo. Gotovo drhtavo sam koraknula mermernim podom ka mestu na kome sam predstavila svoj glavni rad kao inspiraciju ovoj izložbi. Prolazeći kroz gužvu ugledne gospode, pokušavala sam da dođem do centralnog dela galerije. Osetila sam kako mi trnci prolaze preko kože, dok su mi ruke gotovo drhtale od uzbuđenja.
A onda sam ga ugledala i ceo svet je stao.
Lukas Vulf, stajao je leđima okrenut meni, posmatrajući glavnu sliku. Stajao je tamo, izgledajući baš kao što sam ga pamtila u našem prvom viđenju. Lep, opasan i zamišljen, gledajući ispred sebe. Obučen u sofisticirano odelo koje mu je stajalo kao saliveno, odavao je strogi utisak. Drhtavo sam zakoračila, prilazeći mu. Stojeći pored njega, osećala sam se sićušnom pored krupne, jake pojave. Nisam ni morala ništa da kažem, jer me je osetio. Osmehnula sam se, ali nisam ga pogledala.
Ruke su mu bile prekršene na leđima, a pogled snažno fokusiran na rad. Bio je to on. Naslikan u pozi u kojoj mi je pozirao mesecima; njegova pojava odavala je deo lica koji je bio na svetlu, dok je ostatak bio u tami. Predstavila sam ga baš onakvog kakav jeste; kao misterioznog, mračnog čoveka. Imao je ozbiljan izraz lica, stavom poručujući da on poseduje svet, a ne obrnuto. Go do pojasa, apstraktno sam prikazala njegovu sirovu snagu. Preovladavale su crno bele boje, označavajući ličnost.
Ispod slike, na tablici, mojim specifičnim nakrivljenim rukopisom pisalo je: Zabranjeni raj. Znala sam da je pročitao, u trenutku kada je nakrivio glavu u dnu slike, dok ju je ozbiljno posmatrao.
Još uvek mu nisam odala koliko sam zapravo bila srećna što sam ga videla posle toliko meseci razdvojenosti. Znala sam da je sada došao kako bi ostao za stalno i obuzelo me je olakšanje jer nisam mogla podneti još neku razdvojenost sa njim, bez obzira što je to bilo poslovne prirode. Lukas i ja smo se ređe viđali poslednjih meseci zbog njegovog poslednjeg projekta u Moskvi, gde je širio ogromni poslovni objekat.
„Čujem da ponovo želite da otkupite moje radove, gospodine Vulfe. Šta vas navodi na to, ovoga puta?“, formalno sam započela, posmatrajući kako ležerno ispija alkohol. Prihvatio je moju igru, žestoko se osmehnuvši.
„Intimnost ličnosti vlasnice ovih radova. Način na kojem je sve oslikano tako nedužno, a opet tako... mračno i prljavo. Nevaljalo“, promuklo je zarežao na kraju, a đavolski osmeh mu je zasijao preko usana dok je okretao glavu ka meni. Nismo se dodirivali ali vatrena strast koja je izbijala iz nas bila je opipljiva, toliko da sam mogla da se o nju opečem ali sam uprkos tome nastavila sa igrom.
„Hoćete da kažete da je slikarka imala prljavu maštu?“
„Izuzetno“, osmehnula sam se, zabacivši glavu pri njegovom odgovoru. Kraičkom oka sam pogledala u Lukasa, primetivši kako me opijeno posmatra. Gotovo kao da... kao da me je video obnaženu među svim ovim ljudima, dok mu se potpuno predajem na takav način da samo on vidi.
„Svakako, mislio sam da upotpunim kolekciju u svom stanu“, šeretski se osmehnuo, a svetlo sive oči sada su poprimile neku plavu nijansu na bljesku svetla. Zaćutala sam na kratko, uozbiljivši se.
„Došao si ranije.“
Pošto je imao mnogo planova na novom poslovnom poduhvatu, zaista me jeste iznenadila činjenica da je došao ranije. Nisam ga očekivala bar još nekih par meseci jer mi je tako rekao preko telefona. Bila sam malo razočarana kada mi je saopštio da neće stići na otvaranje galerije ali sam bila srećna zbog uspeha u novom projektu.
Zato mi je srce bilo puno kada sam videla da je došao.
„Falila si, mala“, promuklo je nastavio, okretajući se ka meni. Gužva je nestala, lica su se izbrisala i u tom trenutku, postojali smo samo nas dvoje u prostoriji.
Čudno je bilo to... nije morao ni jednu reč da progovori niti da me dodirne, da bih ga čula i osetila na način na koji je samo on znao da ostavi utisak. „Falila si u svakom delu mog života dok sam bio udaljen od tebe. Razdaljina je bolela više od svega. Osećao sam se prazno bez tebe“, ozbiljno je nastavio, glasom punim pohote, „Morao sam da dođem. Jebeš sve ako nisam tu da posmatram tvoju sreću.“
Sledeće što se desilo bilo je neizbežno. Prešla sam par koraka i susrela se sa tim usnama koje su za mene delovale kao ekstazi. Uvila sam se u čvrst zagrljaj koji me je već čekao. Spustio je glavu, jer je uprkos mojim štiklama bio viši od mene i grubo usisao moje usne. Nakrenula sam glavu kada me je zgrabio čvrsto za obraze, privlačeći me sebi sve jače, ako je to ikako bilo moguće. Nismo marili za ljude; uzimali smo se kao da sutra ne postoji.
„Ti si moja sreća“, odvratila sam, halapljivo hvatajući dah od agresivnog poljupca. Prislonio je čelo na moje, upijajući me.
„Mislim da se nikada neću navići na činjenicu da te imam.“
„Znaš... razmišljam o onom danu... kada sam te prvi put videla u svojoj galeriji. Nisam mogla da verujem da me je neko toliko očarao. Toliko, da sam se pretvorila u jednu od onih devojaka koje uhode i slikaju lepe momke pa šalju drugaricama“, nasmejao se široko, a jamice na obrazima došle su do izražaja.
„Predpostavljam da je tako nastala ona slika na kojoj se nalazim“, klimnula sam glavom, potvrđujući.
„Kada me je Kolin upoznao sa tobom, jedva da sam poverovala da si ti čovek sa fotografije. Bila je prevelika slučajnost.“
„Izgleda da su neke stvari suđene“, potvrdio je tonom koji je odavao da je ubeđen u to. Sada kada smo to naglas izgovorili, bila sam definitivno sigurna da postoji nešto što se zove sudbina. Možda nas ne obraduje iz prve, ali sam znala da bi nam kad tad priredila neizmernu sreću. Sreću koju sam ja sada osećala.
„Postoji nešto što ti nisam rekao“, dodao je najednom, kada sam se zainteresovano zagledala u njegovu pojavu.
„Bila si mi zabranjena i mrzeo sam činjenicu da si mi se svidela istog trenutka kada sam te ugledao. Toliko, da sam nabacio Kolina tebi kako bih sprečio sebe da ti priđem.“
„Molim?“, zaprepašćena, osetila sam kako mi zastaje dah.
„Onog dana, kada ti je Kolin na prijemu prišao, ja sam mu dao izazov da te pozove da izađete. Znao sam... znao sam da ću pustiti svoj otrov u tebe ako te budem upoznao. Bila si previše lepa, previše dobra za mene. Verovao sam da te ne zaslužujem. Ali sada kada te imam... neću dopustiti da mi ikada izmakneš iz ruku“, silovitost reči koja je isijavala iz njegovog glasa i dok je obećanje pulsiralo, znala sam da i Lukas oseća isto. Bili smo dvoje ljudi, kojima je zabranjeno da se imaju, a sa željom da razore svet ukoliko neko pokuša da nas razdvoji. Bio je ovo samo deo njegovog mraka ali imali smo čitav život da zajedno prolazimo kroz njega, nailazeći na svetlo.
„Bolje bi ti bilo. Ako ti odustaneš, ja nastavljam gde si stao i veruj mi, ne puštam te“, klimnuo je glavom, uveren u to.
„Zato... mislim da je pravi trenutak“, šapnuo je, nadopunjavajući moj odgovor.
U sledećem trenutku, desilo se nešto što sam najmanje očekivala ovde. Izvadio je tamno plavu kutijicu iz džepa, dok je meni srce treperilo sluteći šta ću ugledati. Unutrašnjost svilene postave kutijice osvetljavala je bljestavi prsten, za koji nisam ni sumnjala da je dijamantski. Nisam ni primetila da su mi se suze slivale niz lice u trenutku kada je Lukas na jednoj nozi kleknuo preda mnom.
Prijatno zgranuti prizorom, gosti su u potpunosti obratili pažnju na nas. U trenutku kada sam ugledala balone u pozadini i tortu koju je držao somelije čekajući svoj red, znala sam da je Lukas organizovao ovo već odavno.
„Tejt Kanvas, znaš da ću te juriti do kraja života, gde god pošla, jer bez tebe moj život nije potpun. A obzirom na tvoj rad“, bacio je pogled na sliku njega ispred nas, „... ni ti nisi potpuna bez mene“, široko se osmehnuo, izazivajući prijatni smeh među gostima. Oči su mi sijale od prolivenih suza, dok sam se osmehivala u neverici. „ Želim nas, bezuslovno. Samo ti i ja. Lukas i Tejt. Zauvek. Zato napravi mi čast i učini me najsrećnijim čovekom na svetu. Udaj se za mene“, nestrpljivost je kao težak oblak stajala nad nama, dok su ljudi čekali moju reakciju.
Međutim, nisu znali jedno... sa Lukasom Vulfom pošla bih i u pakao ako treba, bez pitanja, bez pogovora. Ono što je zabranjeno je ponekad neizbrisivo.
„Pristajem na sve“, progovorila sam promuklim glasom od suzdržavanja suza koje su mi se skupile u grlu. Klicanje i veseli žamor se proneo prostorijom, dok se u pozadini čuo poznati zvuk otvaranja šampanjca. Vatromet i konfete su nas okružili. Blic fotoaparata je sevnuo, kada me je Lukas povukao u svoje naručje, stavljajući mi prsten.
Zaista je znao pravi momenat za sreću.
„Nema nazad, Lukase. Samo ti i ja, do kraja.“
„Do kraja, Tejt, obećavam. Moja si.“
Krenuli smo ispočetka, na mestu na kome je sve počelo.
Prvi susret.
Prvi pogled.
Prvi dodir.
A sada... sada smo konačno imali i naše zauvek.