Tog dana je Lukas odneo kutiju u policijsku stanicu kako bi je zaveli kao osnovanu pretnju. Odgovorili su mu da će najverovatnije dobiti kaznu od par meseci u zatvoru za napad i zabranu prilaska ali to je sve što mogu da urade. Ostaće u pritvoru sve dok ne bude bilo suđenje sledećeg meseca ali znala sam da njega ništa ne može zaustaviti.
Zato sam strepela.
Strepela sam u svako doba dana ili noći, ne želeći da se ponovi situacija kao sa Kolinom. Nisam ni želela da razmišljam o tome, ali znala sam da Mejson neće prezati da ubije kako bi došao do mene. To me je najviše plašilo. Razmišljala sam o tome kako je uspeo da sazna šta sam radila u prošlosti – bila mu je namera da me uznemiri slanjem žileta. A onda sam u jednom trenutku prestala da se pitam kako je uspeo već počela da razmišljam kako da ga zaustavim. Bilo je jasno da neće odustati od namere da mi uništi život.
Bučne misli mi je prekinulo zvono na vratima. Pogledala sam ka predsoblju, razmišljajući ko može da bude. Spustila sam nepopijenu čašu vina na sto i otkrila se, krenuvši ka vratima. Popravila sam kosu, pre nego što sam ih otvorila.
Na pragu je stajao Lukas, u poslovnom odelu, lepo začešljane kose i uredne brade. Izgledao je kao da je krenuo negde, za razliku od mene koja sam izgledala kao da sam krenula da bacim smeće. Izgledao je sveže i mirisao je predivno. Njegova poznata kolonjska voda doprla je do mojih nozdrva kada sam ga odmerila.
U rukama je držao kutije sa logom obližnjeg restorana.
„Ćao“, osmehnula sam se, kada mi je za oko zapao muškarac obučen u poslovno odelo; strogog pogleda i krupne građe. Stajao je dole niz hodnik, gledajući pravo ispred sebe poput vojnika. Podigla sam obrve, pogledavši u Lukasa.
„Ćao, mala“, uzvratio je hrapavo, a zatim bacio pogled na čoveka koga sam malo pre gledala, „On je sa mnom. Objasniću ti. Mogu da uđem?“, dečački se osmehnuo, zbog čega su mu se stvorile malene rupe na obrazima, „Doneo sam tvoju omiljenu hranu.“
„Suši?“
„Suši“, potvrdio je, a ja sam ga radosno propustila, uzimajući od njega kutije sa hranom. Zacerekao se na moju reakciju, zatvarajući vrata za nama. Pomogao mi je sa kutijama, spuštajući ih na sto, a kada mu je pogled pao na čašu vina, osetila sam poriv da se odbranim.
„Nisam popila, samo sam... ne znam šta sam htela, ali nisam ni pipnula vino“, opustio se, prilazeći mi. Smestili smo se na kauč, dok sam osećala na sebi Lukasov pogled koji me je uporno svrdlao.
„Znao sam da će te ono danas dovesti do ivice“, započeo je mirno iako sam videla da su mu se ramena napeto ukočila i vilica mu je bila stegnuta. Prkosno je isturio bradu kao da se bori sa porivom u mislima da ubije Mejsona, „Zato sam doveo jednog od svojih čuvara. Veoma je dobro obučen i paziće na tebe u momentima kada ja ne budem bio prisutan. Takođe mi je dobar prijatelj, tako da nemaš brige“, ćutala sam, kada me je njegova ruka dodirnula po obrazu. Prislonila sam obraz uz njegov dlan, naslanjajući se na njega. Ruka mu se u tren oka našla oko mene i ja sam mu naslonila potiljak na nadlakticu. Privukao me je sebi, tako da mi je glava sada bila na njegovom ramenu.
„Kaži nešto“, promrmljao je, a ja sam osetila kako zabija nos u moju kosu i miriše je.
„Zar ne bi večeras trebalo da budeš na otvaranju objekta sa Polom Džonsonom?“, skrenula sam na kratko sa teme, pogledavši ga u oči.
„Trebao bih, ali pošto ti ne ideš, neću ni ja.“
„Molim?“, naglo sam ga pogledala, pridigavši se.
„Bio je malo razočaran što ti ne dolaziš jer si ostavila utisak“, štipnuo me je za bradu, „Ali rekao sam mu da si sprečena. A ja svakako ne mogu da te ostavim u ovakvom stanju. Pol će se snaći sam na prijemu.“
„To je nedopustivo. Idemo zajedno“, gledao me je beskrajno dugo, kao da razmišlja na šta tačno mislim.
„Jesi li sigurna?“
„Ne želim da se zavučem u stan samo zato što je neki psihopata nameračio da mi zagorča život“, primetila sam kako se narogušio pa sam se nagnula, otisnuvši mu kratak poljubac u bradu, „U ostalom bićeš ti sa mnom.“
„A ljudi?“, upitao je, gotovo sa oklevanjem.
„Dosta mi je više. Ne želim da se krijemo. Ne želim da skrivamo našu vezu“, ispravila sam se, „Previše vredimo. Žao mi je što sam nas skrivala od sveta“, iskreno sam rekla, posmatrajući kako mu se izraz lica menja iz monotonog u čežnjivi. „I pre nego što me opet pitaš, da, želim to. Želim nas. Ići ćemo na taj prijem zajedno i zabole me šta će ljudi misliti.“
U sledećem trenutku su me njegove halapljive usne proždirale. U jednoj sekundi sam sedela, a u sledećem sam se našla pritisnuta uz njegovo čvrsto telo. Osećala sam ga u svakom delu tela, u svakoj pori, u svakoj želji. Lukas Vulf bio je svuda. Bio je sve u meni. Nalazio se u svakoj emociji, u svakoj suzi, u svakom osećanju. Postao je moja granica i moja izdržljivost. Izgubila sam igru onog trenutka kada sam se zaljubila u njega ali bilo mi je drago zbog toga, jer nikada slađi greh nisam osetila.
„Nemaš pojma koliko mi je drago što si to rekla. Nisam znao koliko dugo ću još moći da se suzdržavam sa tobom“, promuklo je progovorio kroz poljupce koji su se nizali niz moje grudi. Prste je upleo u konopac od mog bademantila i u sledećem trenutku se tkanina raširila pod njim, a imao je šta i da vidi.
„Gola, lepa, samo za mene“, promrmljao je, nastavivši poljupce niz moj stomak. Uplela sam prste u njegovu kosu, navodeći ga.
„Ne suzdržavaj se. Želim tebe“, progovorila sam kroz uzdahe koje sam nakon toga ispuštala od njegovih uspaljenih, strastvenih poljubaca po unutrašnjosti moje butine. Kružio je usnama od mog donjeg stomaka, preko kukova do butina. Prsti su mu bili vreli dodiri na mojoj koži.
„Imaš me“, rekao je dubokim glasom, grleno.
„ Zakasnićemo na prijem ako me budeš odveo u krevet“, upozorila sam ga, sa đavolskim osmehom na usnama.
„Biće to sa stilom“, spremno je odgovorio, vrativši usne na moju kožu, kao da tu i pripadaju.
Na meni. U meni. Zauvek.
I nakon toga.
Zatim je bilo baš kao što je rekao. Imala sam ga, u potpunosti. Svakim delom duše i tela, želela sam ga i dobila sam ga, toliko jako da je bolelo.
***
„Moram da kažem da sam se iskreno iznenadio kada se nisi pobunila zbog telohranitelja“, uštipnuo me je za bok kada se naša limuzina parkirala na prilazu objekta čija se izgradnja završila pre nepunih nedelju dana.
Bio je to zajednički ortakluk dvojice muškaraca veoma moćnih u svom poslu – nisam ni sumnjala da će Pol i Lukas napraviti pometnju u poslovnom svetu. Stakla automobila bila su zatamnjena tako da smo bili u privatnosti od novinara čija su svetla fotoaparata blicala oko nas. Čekali su da izađe sledeća poslovna ličnost da bi je slikali. Crveni tepih bio je postavljen na ulazu u objekat, a oni su ga okružili tako da je jedini ulaz bio da prođemo ravno kroz gužvu. Vikali su i dobacivali, želeći da izađemo iz auta. Nisu znali ko je u pitanju ali nije bilo ni bitno sve dokle kod imaju materijala za medijske članke i rubrike.
„Pa, znala sam da neću moći protiv tebe tako da se nisam mučila protivljenju“, odlepila sam pogled od ulaza i pogledala u njega. Mora da je primetio moju nervozu jer mu se u sledećem trenutku čelo naboralo od brige.
„Jesi li sigurna u ovo? Hoćeš da kažem šoferu da okrene još koji krug?“, uhvatila sam ga naglo za ruku, kako bi shvatio moju ozbiljnost.
„Ne. Želim ovo. Želim to, samo sa tobom“, ubedljivo sam nastavila, a Lukas mi je prislonio kratak poljubac u čelo.
„Drži se mene, znaju da budu nasrtljivi, pogotovo zato što si ne znaju za tebe.“
„Ne brini, zgaziću nekoga štiklom ako se bude previše zaneo“, pokušala sam šalom da prigušim nervozu. Lukas se nasmejao grleno na to, a smeh se preneo na mene.
„Uvek pozitivna“, priljubio je lice uz moj vrat, mirisajući me, „Inače, jedva čekam da skinem tu haljinu sa tebe. Jebote, kako ti crna dobro stoji“, promrmljao je, razuzdano kvareći frizuru, čupajući kosu koju sam ja već zamrsila dovoljno ove večeri. Dovoljno sam znala Lukasa da skidati znači cepati.
Bila je crna, mini haljina, sa lepim dekolteom. Izražavala je moju vitku figuru, kao i frizura koju sam podigla u rep, gde je lice došlo do izražaja.
„Ako je ovo tvoj način da mi probiješ nervozu, uspelo je“, nacerio se na moj odgovor, a oči su mu se blistavo osmehivale.
„Spremna?“, kao odgovor, prislonila sam grčevito usne uz njegove. Nosevi su nam se sudarili, dok sam zube zarivala u njegove usne pretvarajući požudan poljubac u jedan divlji, razuzdani. Polako sam se odvojila od njega, osmehujući se.
„Erle, spremni smo“, Lukas je dao znak šoferu, pritiskajući interfon sa strane i govoreći u zvučnik. U sledećem trenutku su se vrata sa Lukasove strane otvorila i on je gipkim, dugim nogama kročio na pločnik. Zastao je, okružen jatom novinara koji su se kao lešinari skupili oko njega, gurajući mu mikrofone pod nos. Dva čuvara su ga okruživala, odbijajući kamere novinara.
Lukas je zastao i pružio mi ruku, ignorisajući pitanja novinara. U tom bunilu nisam ih ni slušala, ali su jasno zaćutali na trenutak kada su videli da će još neko izaći iz Lukasovog auta. Onda sam ga prihvatila.
Uzela sam Lukasovu ruku u moju, a on je upleo prste sa mojim, povukavši me na svetlo bliceva koji su se zatim nizali. Pribio me je uz sebe, ne mareći za svet. Istog trenutka su se pored mene stvorila još dva telohranitelja, jedan ispred mene, a jedan iza. Shvatila sam da je ozbiljno protumačio pojam bezbednosti od Mejsona jer smo znali da vreba sa svih strana. Pitanja novinara su se nizala sa svih strana, a blicevi su sevali. Nisam se ni trudila da zaklonim lice od svetla; nisam ni mogla, jer smo koračali brzo, provlačeći se kroz gužvu. Međutim, neka pitanja su pronašla put do mene.
„Gospodine Vulfe, da li je to vaša nova devojka?“
„Jeste li konačno odlučili da se skrasite, gospodine Vulfe?!“
„Kako se zovete gospođice?!“
„Jeste li zaljubljeni u Vulfa, gospođice?“
Glasovi su dopirali do mene, mešajući se sa gužvom. Lukas je grubo odgurnuo jedan od mikrofona koji su bili gurnuti meni u lice. Osmehnula sam se, pogledavši u njega samo da bih videla da je čvrsto usredsređen da me skloni odavde. Znala sam da su novinari nasrtljivi samo zato što nisu znali ko sam, a on je bio jedan od najuspešnijih muškaraca u poslovnom svetu i poznat u svetu glamura. Žene su ga obožavale, muškarci su mu se divili, a paparaci su ga pratili na svakom ćošku, beležeći njegove korake. Bilo je normalno to što se zanimaju za mene, ali me iskreno nije bilo briga sve dokle god sam stajala u tome sa njim.
Ubrzo su njihovi glasovi ostali iza nas, dok su nas telohranitelji uvodili u predvorje, krcato elitom Menhetna i šire. Žene obučene u najfinije, svetlucave haljine, stajale su sa muškarcima u uglađenim odelima. Sve je bilo puno glamura.
Prepoznavši Lukasa, somelije je prvi prišao i ponudio degustaciju pića. Otmeni muškarac do mene uzeo je prefinjeni šampanjac, čija se čaša sijala u rukama. Odmakla sam se u stranu, kako me ne bi uslužio, a da ja ne bih bila u iskušenju da prihvatim. Posmatrala sam kako ispija ružičastu tekućinu koja mu glatko klizi preko usana. Odvratila sam pogled, ali kasno jer je već primetio.
„Nismo stigli da popričamo o ovome“, započeo je, shvativši moju žudnju za alkoholom. Samim tim što sam bila na ivici zbog poslednjih dešavanja, činilo je moju žudnju za alkoholom većom.
„Dobro sam“, odvratila sam, posmatrajući prefinjeno opremljeni objekat za koji sam pretpostavljala da treba biti hotel kroz mesec dana. Obzirom da me je Lukas fokusirao samo na projekat sa Vladimirom, nisam baš bila u toku sa dešavanjima tako da sam sada obratila pažnju.
„Znam da si dobro“, čvrsto je uzvratio, klizeći mi dlanom po nadlaktici. Vratila sam fokus na njega, upijajući njegovu snažnu pojavu. Već sam primećivala poglede na njemu... na nama. „Želeo sam samo da me pogledaš da se uverim u to.“
Osmehnula sam se, zaklanjajući deo lica kosom.
„Tako je, želim taj osmeh. Imam osećaj da se nisi osmehnula od kako smo izašli iz tog prokletog auta“, narogušio se, odvraćajući mrski pogled, „Novinari mogu da budu nasrtljivi.“
Posmatrajući ga iz profila, njegovu snažnu, pulsirajuću pojavu, osetila sam tu jaku, nadolazeću emociju koja mi je govorila da ovaj muškarac čini da se osećam moćnom. Lepom. Jakom. Što je veoma različito od emocije da se vaš muškarac oseća superiornije pored vas. Bilo mi je drago što na mene nije delovao taj uticaj da njegova moć i slava zaseni mene. Možda smo zato i bili jedno za drugo.
„Dobro sam. Hvala što brineš o meni“, to ga je nateralo da vrati pogled na mene, poražavajuće me privukavši sebi. Obavio mi je krupnu šaku oko struka, stiskajući mi bok. Položila sam ruku na mesto njegovog srca te zavukla sam prste pod revere njegovog sakoa, napipavajući čvrste grudi. Adamova jabučica mu je poskočila i znala sam da je reagovao na mene, što mi je izvuklo osmeh.
„Uvek, mala“, promuklo mi je prošaputao na uho, a nije mi promaklo da je drugu ruku strpao u džep pantalona. Nasmešila sam se u bradu, primetivši izbočinu u pantalonama.
„Stvarno? U javnosti?“, zakikotala sam se, zabacujući glavu. Videla sam kako me je opijeno posmatrao, upijajući svaki moj korak.
„Šta mogu kad tako deluješ na mene“, promrmljao je, a u sledećem trenutku nam je prišao Pol Džonson. U ruci je graciozno držao čašu šampanjca. Izgledao je uglađeno kao i svaka moguća stvar u ovom objektu. Osmehnuo nam se, zanosno koračajući ka nama.
„Tvoj spas“, prošaputala sam, ohrabrivši ga, mada Lukasu nije trebalo ohrabrivanje. Pokušala sam da se odmaknem od njega zbog Pola, ali Lukas je čvrsto nastavio da me drži uz sebe.
„Tejt! Ipak si došla“, uzbuđeno je započeo Pol, rukujući se sa Lukasom. Zatim je vratio pogled na mene, poljubivši mi zglavke šake kada sam uzvratila pozdrav.
„Za trenutak sam pomislio da ni Lukas neće doći“, sa olakšanjem je dodao kada sam se široko osmehnula.
„Rekla sam mu kako nikako ne smemo propustiti ovo. Ipak ste vredno radili“, nije mi promaklo kako Pol ni jednog trenutka nije gledao u naš zagrljaj ni u Lukasovu ruku na mom struku; kao da je bilo potpuno normalno da se nas dvoje pojavimo kao par. Što nije važilo za ostatak sobe jer sam imala utisak da su sve oči radoznalo uprte u nas.
„Naravno da jesmo. Ipak, projekat se ne bi desio da nije bilo tebe. Otvorila si mi oči“, zahvalno sam uzvratila osmehom, osećajući potrebu da se odbranim.
„Nipošto. Samo sam vam pomogla da razumete vrednost Lukasove ideje“, Pol je klimnuo glavom, izgledajući kao da mu nije bitno šta mi izlazi iz usta, dokle god su to saveti kako da obogati svoju već dovoljno jaku imperiju.
„Šta bi sa vašom asistentkinjom?“, dodala sam radi reda, želeći da ispadnem kulturnija nego što zapravo jesam. Nikada nisam bila za ove kratke razgovore, ali obzirom da je bio Lukasov partner, nisam imala nameru da ispadnem neprijatna, bez obzira na njegovu arogantnost.
„Oh, dao sam joj otkaz. Ispada da mi je davala pogrešne savete celo vreme!“, zacerekao se, a ja sam u njegovom zanosu primetila da je izgleda ovo veče uzeo više alkohola nego što treba, „Kad smo već kod toga, treba mi asistent. Možda si raspoložena za tu poziciju, Tejt?“
Pre nego što sam stigla da uljudno odgovorim, Lukas se ubacio.
„Pokušavaš li da mi je ukradeš pred očima, Pole?“, nije to bilo grubo, jer je Lukas rekao u šaljivom tonu, ali je Pol bio dovoljno pametan da prepozna superiornijeg od sebe za toliko da se povuče.
„Nikako, Vulfe“, odgovorio je krotko, a ja sam primetila koliko ljudi koriste njegovo prezime samo kako bi izrazili strahopoštovanje. Neprimetno sam mu prešla preko grudi kako bih mu dala do znanja da ne reguje burno. Na kratko je spustio pogled ka meni i znala sam da je shvatio poruku.
„Hvala na ponudi, Pole, ali veoma sam zadovoljna svojom pozicijom u Vulf korporaciji. Cenim to što me smatraš dostojnom za tvoj posao, međutim sadašnji mi daje dovoljno potencijala“, odgovorila sam što ljubaznije, iskreno uzvraćajući osmeh. Pol nije izgledao uvređeno ali jeste bio malo razočaran.
„Šteta“, slegnuo je ramenima, grabeći usput još jednu čašu šampanjca od somelija. Zatim se okrenuo ka nama, „Pa, dobro, šta da se radi.“
„Pole, hajdemo da porazgovaramo ovuda“, Lukas se ubacio, smatrajući da je naš razgovor završen. Pokazao mu je rukom niz put kroz gužvu upakovanu u grupice elite, na kratko se okretajući ka meni, kada je ovaj krenuo dalje.
„Idi, ovo je tvoj svet. Čekaju te. Biću okolo“, pokazala sam rukom na okolinu, napravivši takav izraz lica kako bi znao da nema za šta da brine.
„Čuvari su u blizini, neće mrdnuti od tebe. Neće ti smetati i moći ćeš neometano da se krećeš. Nećeš ih ni primećivati“, približio mi se, kratko bacivši pogled negde sa strane, a ja sam uočila dva tipa u odelima nedaleko od nas. Prepoznala sam ih kao muškarce koji su stajali oko mene u gužvi novinara.
„Ako im ti veruješ i ja im verujem“, odvratila sam odlučno, „Idi sada, čeka te“, pokazala sam bradom pozadi njega. Međutim, Lukas je imao nešto drugo na umu pre toga. Zgrabio me je za struk i otisnuo kratki, brzi poljubac na moje usne. Zatim je podigao ruku i poljubio zglavke, gricnuvši mi neprimetno prst. Uočila sam nevaljalost u njegovim očima dok se odaljavao. Bio je dovoljno blizu da mogu da protumačim šta je oblikovao usnama.
„Obožavam kad mi naređuješ.“
Osmehnula sam se, spuštajući pogled i odmahujući glavom.
Sledećih dva sata provela sam okružena ženama punih tračeva. Nije kao da sam mogla negde da se sklonim, jer je na svakom uglu stajala neka žena raspoložena za priču. Na kraju sam se smestila pokraj šanka, napravivši distancu. Upravo sam naručila bezalkoholni koktel, igorisajući činjenicu koliko mi je krvotok žudeo za pravim alkoholom, kada sam uočila poznatu plavušu u gužvi.
Primakla se Lukasu, stavljajući mu ruku na rame. Okrenuo se od biznismena ka njoj, a ona je zabacila kosu tako da uočim njeno lice. Prepoznala sam je po oštrim crtama lica i liniji manekenke. Bila je to Samanta.
Lukas mi je sada bio okrenut leđima tako da nisam mogla da vidim njegovu reakciju. Crce mi je preskočilo jer je nisam očekivala; iskrena da budem, potpuno sam zaboravila za Lukasovu bivšu devojku. Ili kres kombinaciju. Šta god da je bila od ta dva.
Bila je svetlucavoj, žutoj haljini koja je otkrivala previše sa obe strane. Bila je kratkog kroja i dubokog dekoltea, koji je ona dodatno istakla zamahivanjem platinaste kose. Odvratila sam pogled, osećajući se kao špijun dok ih posmatram, tražeći neke dublje znake.
A onda sam se setila da je Lukas moj dečko i da jebote, imam pravo da posmatram. Nisam ni shvatila da sam se namrštila, primetivši kako se Lukas nasmejao na nešto što je ona rekla.
Ponovo mu je spustila ruku na rame, a ja sam znala da je to bilo klasično flertovanje. Žene su to radile kako bi podsvesno poručile nekom muškarcu da su zainteresovane.
„Hm, Vulf i Samanta. Čudno, mislio sam da su završili“, skrenula sam pogled sa njih na muškarca kome je pripadao glas. Bio je to visoki, mršavi muškarac u odelu, bez kravate. Bestidno sam ga odmerila, podstaknuta trenutnom mrzovoljnom flertovanja dvoje ljudi na susednom delu prostorije.
Iz profila, mogla sam da primetim cmeđeg muškarca, uredne frizure, bez brade. Njegov jaki parfem prodro mi je do nozdrva kada se nalaktio i uzeo piće od barmena. Dugih nogu i razvijenih prstiju, ličio je na sportistu. Možda košarkaša – bilo ih je dosta na ovakvim skupovima. Nije bio preterano mišićav ali dovoljno da ulije snagu.
„Čudno, ne izgledaš mi kao neko ko prati trač rubrike“, odvratila sam pomalo zajedljivo, shvativši da me je muškarac verovatno odmeravao pošto je video pravac u kojem gledam.
Okrenula leđa Lukasu i Samanti, za koje sam videla da još uvek pričaju. Gotovo rame uz rame stajala sam pored muškarca koji je započeo razgovor sa mnom. Nasmejao se na moj odgovor, okrenuvši se u potpunosti ka meni. Tada sam mogla lepše da ga uočim, primećujući fine, blage crte lica i krupne plave oči. Osmeh mu nije bio savršen, ali bilo je jasno da je jedan od onih muškaraca koji imaju više šarma nego lepote. Daleko od toga da je bio ružan.
„Ne izgledaš mi kao žena koja bi se zabavljala sa Lukasom Vulfom“, podigla sam obrve, nasmejavši se u bradu. Nesvesno sam prihvatila njegovu igru u kojoj jedno drugome izgleda ne dajemo jasne odgovore.
Međutim, na ovu pecku sam morala da odgovorim.
Nagnula sam se ka njemu, upečatljivo ga posmatrajući. Bio je svestan mojih pokreta, a to sam zaključila po njegovim očima koje vrdale po meni.
„A kako to treba da izgleda žena koja se zabavlja sa Lukasom Vulfom?“, iskreno sam upitala, ali ovom muškarcu nije trebalo mnogo da odgovori.
„Zatvoreno mada promiskuitetno. Ti mi izgledaš poprilično...“, zastao je, izgledajući kao da traži neke reči, „... normalno. Čak lepo. Uredno. Nemoj pogrešno da me shvatiš, obično su njegove devojke... hm, kako bih to rekao, a da ne ispadnem kreten svetske klase?“, nasmejala sam se na to. Muškarac se počešao po bradi, tražeći prave reči. „Pa, njegove devojke izgledaju kao modeli. Ti si izuzetno lepa, ali drugačija. Što pokazuje da je Vulf konačno dobio ukus za devojke“, izneo je svoj iskreni zaključak na fini pristup. Mada ga niko nije pitao za mišljenje, trenutno mi je prijalo nečije društvo, a da to nije razgovor o tome ko koliko šta poseduje, kakvu odeću nosi i gde putuje na leto.
„Pa, prihvatiću to kao kompliment, gospodine“, našalila sam se, smeštajući se na barsku stolicu do njega.
„Da se ispravim, jer mislim da sam ispao kreten – deluju veštački. Ti si poprilično prirodna... i u ponašanju i u izgledu“, klimnula sam glavom, odbivši da odgovorim na taj nemi flert očima koji mi je upravo uputio.
„Usput, ja sam Maks“, pružio mi je krupnu, toplu šaku koju sam prihvatila. Stisak mu je bio čvrst, odavajući prijateljski utisak.
„Tejt.“
„Jesi li raspoložena za ples Tejt?“, osvrnula sam se preko ramena, posmatrajući parove koji su već plesali po sredini prostorije na koju je postavljen podijum sa kraćim stepenikom. Maks me je upitao za ples taman kada je krenula neka sporija muzika, čiji je ples prisan, a idealan za parove. Oči su mi mahinalno prešle preko prostorije, tražeći Lukasa, ali nije ga bilo na vidiku.
Znala sam da ću ispasti nekulturna ako budem odbila. Uostalom, to je samo ples.
„Naravno“, odvratila sam, te ruku pod ruku krenula ka podijumu kada je Maks podigao ruku u nadlaticu za moju šaku. Ubrzo smo se našli na podijumu, okruženi parovima koji su koketirali, prisno se grlili i povremeno ljubili.
Ignorisajući atmoseru oko nas, prislonila sam jednu ruku u Maksovu, a drugu sam stavila na njegovo rame. Njegova je bila u visini mojih rebara tako da nisam brinula da će biti navalentan da spusti ruke do boka. Posmatrala sam okolinu preko Maksovog ramena, pokušavajući da uočim Lukasa u gužvi, ali trenutno ga nisam videla.
„Tu je on negde. Verovatno ugovara neki posao ili prodaje jednu od svojih građevina“, započeo je Maks, primetivši kako šaram pogledom po prostoriji. Podsmehnula sam se, vraćajući pogled na njega.
„Celo vreme peckanje u vezi Lukasa Vulfa, zato moram da pitam da nisi protivnik?“
„Kako to misliš?“, po izrazu njegovog lica, tačno je znao na šta ciljam, ali je želeo da objasnim.
„Recimo, možda ti je Lukas pretstavljao konkurenciju. Možda ti je uzeo neki objekat pred nosom ili preuzeo klijenta? Šta znam, postoji hiljadu razloga. Zar ne ide tako u vašem svetu? Mora da te je baš ujeo, kada si tako naoštren“, zaključila sam, posmatrajući ga direktno u oči. Nešto u njegovom pogledu je bljesnulo, ali je trenutak kasnije utihnulo. Međutim, dovoljno dugo je potrajalo da ukapiram da se nešto dogodilo.
„Nisam računao da si tako bistra“, monotono je nastavio, a ja sam se blago namrštila.
„Nisi računao?“
„Vulf nije od onih ljudi koji izaberu bilo šta. Uvek je... birao“, ton glas mu je postao grublji, mračniji, „Uvek je bio povlašćen. Dobijao je najbolje, najvrednije, sve naj, naj, naj“, nisam mogla da rastumačim da li je to bila ljubomora, ali je definitivno vladao prikriveni bes. Možda čak i gnev.
Okrenuli smo još jedan krug a podijumu, dok je Maksov pogled bio usredsređen pravo u mene.
„Nisam stekla takav utisak“, monotono sam dodala, „ A i nisam sigurna kakve to veze ima sa mnom?“
„Hteo sam da shvatiš kakav je čovek. Neće prezati ni od čega, da dobije ono što želi. Uništiće šta god da treba da uništi, preći će preko svakoga, samo zato što smatra da on to sme“, sada se već nazirala sujeta u njegovom glasu.
Kraičkom oka, dok smo se okretali na podijumu, videla sam Lukasa. Stajao je i gledao pravo u nas. Pogled mu je odavao netrepeljivost, pomešana sa hladnoćom. Sive oči bile su tmurno uprte u nas, upijajući svaki naš korak.
„Mislim da nisam u toku sa pričom“, rekla sam, pokušavajući da ne odam koliko sam zapravo zbunjena. Maks je pogledao u mene iskosa, baš kada sam ja uočila Lukasovu figuru kako se panterskim, gipkim korakom kreće preko podijuma ka nama.
„Pitaj ga. Pitaj ga da ti ispriča sve. Baš me zanima da li će se usuditi da ti prizna“, u tren oka, Maks me je pustio i izgubio se mi se iz vida u gužvi. Nisam se okrenula ka njemu jer mi je u vidokrug upala poznata krupna figura. Lukas je stao ispred mene, ozbiljnog izraza lica.
„Mogu li da zamolim damu za ples?“, posmatrala sam ga par trenutaka, ne shvatajući šta se upravo desilo. Najzad, prihvatila sam njegovu ruku, kada me je okrenuo na podijumu, suzbijajući svoje telo strastveno uz moje. Gledao me je žestoko, gutajući me pogledom. Žar strasti izbijao je iz njega. Nije bilo potrebe da se skidam – pred njim sam već bila gola. I duša i telo.
„Šta ti je rekao?“, upitao je pritajenim tonom, nakon par trenutaka tišine. Po tonu glasa, znala sam da je tačno znao o čemu smo pričali. Ili bar o čemu je Maks pričao. Po pogledu, zaključila sam da zna ko je čovek sa kojim sam plesala. A po njegovom krutom stavu, znala sam da nije ništa dobro u toj priči. Pogledala sam ga u oči, suočavajući se sa njim.
„Pitanje je, šta ti trebaš da mi kažeš.“
______________________________________
Još 5 poglavlja do kraja još jedne predivne priče o dvoje zaljubljenih! Ne mogu da verujem da se približavamo kraju još jedne knjige🤧🤧🤧🤧
Za više detalja, sneak peak poglavlja, obaveštenja, pronađite me na instagramu pod nazivom: elendzej.