U utorak, malo je reći da smo se ignorisali.
Ja sam se ceo dan zavukla u kancelariju i začudo nisam dobila ni jedan poziv od Lukasa. Ujutru smo se samo mimoišli kada sam mu donela neka dokumenta i poželela dobro jutro ali mi nije uzvratio. Samo je prošao pored mene i zatvorio vrata za sobom. Malo kasnije, pozvao je preko firminog telefona i autoritativnim glasom naredio da ne preusmeravam pozive u njegovu kancelariju ukoliko ga neko bude tražio i da ga ne uznemiravam sa time; i kao i poslednji put, spustio slušalicu ne čekajući moj odgovor.
Kad god sam prošla pored njegove kancelarije, roletne su bile spuštene, a vrata tvrdoglavo zatvorena. To mi je bilo čudno, čak i za njega, zato što ako je išta drugo Lukas radio, to je besno treskanje vratima i naređivanje. Sada je bilo previše tiho i mirno. Strano.
Povukao se u svoju kancelariju i ja ga do kraja svog radnog vremena nisam videla. U jednom trenutku sam htela da pokucam, ali znala sam da mi svakako neće otvoriti.
Zato je prva stvar koju sam uradila kada sam došla kući sa posla, bilo je da pozovem poznati broj koji nisam okretala mesecima. I dok su radnici za obezbeđenje kamera i alarma postavljali sve, izolovala sam se u jednu od soba i pritisla zelenu slušalicu za zvanje. Javila se posle petog zvona.
„Grejs", progovorila sam prva, dok mi je srce ubrzano kucalo čekajući odgovor moje najbolje drugarice od koje sam se izolovala godinama.
„Tejt. Začuđena sam da si me se setila posle četiri godine", njen glas sa druge strane slušalice zvučao je otuđeno.
„Nemoj tako, molim te. Ja... treba mi hitna usluga od tebe."
„Ma nije valjda?"
„Nedostaješ mi, nemaš pojma koliko. Ti si bila jedina osoba koja je mogla da me razume, znam to, a ipak sam krila istinu od tebe. Želim da ti je ispričam, ako ti i dalje želiš da je čuješ", zastala sam, dok je sa druge strane telefonske linije i dalje glasila tišina, „Trebaš mi Grejs i znam da imaš hiljadu razloga da mi upravo spustiš slušalicu... molim te. Hitno je."
„Da li si u opasnosti?", oprezno je upitala.
„Ne... ne znam. Možda", protrljala sam čelo od nervoze i nabijajući sebi krivicu da sam skupila hrabrosti da je pozovem kada sam upala u problem. Odnosno kada me je problem našao.
„Stvar je u tome što... taj problem postoji već pet godina. Ne možemo pričati preko telefona jer je to tema za uživo. Da li bi mi dala šansu? Hoćeš li me saslušati?", uzdahnula je pre nego što je nastavila. Znala sam da vodi nevidljivu bitku u sebi. Da sam na njenom mestu i ja bih.
„U redu. Kaži kada želiš da se vidimo", nasmejala sam se, kada su mi pošle suze radosnice.
„Sutra idem za Boston... koji nisam videla pet godina. Idem poslovnim putem", rekla sam joj, prisećajući se da taj grad nisam videla još od Kolinove sahrane, „Vraćam se u subotu uveče. Želiš li da se nađemo u nedelju? Na doručak, ručak... kako tebi odgovara?"
„Može. Čućemo se u međuvremenu", i dalje je bila suzdržana i ja je nisam krivila. Čudila sam se da mi je uopšte odgovorila na poziv.
„Hvala ti Grejs. Ovaj... da li bi mogla u međuvremenu da mi se raspitaš o nekome ali molim te nikome ni reči. Poverljivo je."
„Kaži ime."
„Džekson Bronvin. I molim te, u tajnosti. Ne želim da neko čuje da se raspitujem za njega", zamolila sam, po ko zna koji put se vrteći po sobi tamo-amo. Znala sam da će Grejs obaviti zadatak dobro jer je bila advokat i znala je gde da pročeprka i na koju stranu da se okrene.
„Pretpostavljam da će biti previše ako pitam zbog čega se raspituješ za tog čoveka?"
„Ne mogu da ti kažem za sada. Ali ispričaću ti jednom... kad budem saznala i sama ulogu svega."
***
Kao što je Lukas i obećao, u sredu ujutru, vozač je došao po mene.
Kada sam ga upitala gde je Lukas, nije mi odgovorio konkretno već je samo dodao da mu je rečeno da me pokupi i odveze do privatnog aerodroma. Znala sam da Lukas u svom posredstvu ima sopstveni avion i nije me začudilo kada sam ga ugledala pola sata kasnije na pisti koja je dozvoljena samo za privatna vlasništva sa posebnim dozvolama za uzletanje. Šofer mi je poneo kofer koji je predao stjuartu, a ljubazna stjuardesa me je uvela unutra.
Lukas je sedeo na sedištu do prozora, ugledavši me istog trenutka kada sam ušla. Stjuardesa je spustila čašu viskija nadomak njegove ruke, a on nije ni trepnuo dok mu se osmehivala i pitala ga da li želi još nešto. Malo rano za alkohol, nije li? Odmahnuo je glavom, sa tmurnim pogledom. Izgledao je raspoloženo kao i tri dana stara pljeskavica. Usne su mu bile stisnute u crtu, kada me je odmerio od glave do pete i odsutno nastavio da zuri kroz prozor.
„Da li mogu nešto učiniti za vas?", smeđokosa stjuardesa u veoma finoj poslovnoj haljini okrenula se sada ka meni, učtivo mi se nasmešivši. Kapica na glavi joj je bila plave boje i savršeno se slagala uz ostatak odeće. Belo plava marama joj je krasila vrat.
„Ceđeni sok od narandže", rekla sam, ne obraćajući pažnju na nju već gledajući u Lukasa koji me je ignorisao. Spustila sam torbicu preko puta njega, malo glasnije, smeštajući se u udobno kožno sedište bele boje. Sve je lepo mirisalo i uglađeno sijalo, odajući prestiž.
„Pa zdravo i tebi", obratila sam mu se, kada se stjuardesa odaljila. Lukas je vratio pogled na mene, mršteći se. Sedeo je pognuto zavaljen na sedištu, posmatrajući me kroz poluspuštene kapke. Sa svetlom što je padalo kroz prozore, obasjavalo je njegove tamne kolutove ispod očiju. Izgleda da neko noćas nije spavao.
„Šta je bilo, je l imam nešto na licu?"
„Radije bih želeo da prestaneš da blistaš kao da se nešto sjajno desilo kao i da ne širiš svoje slatkaste mirise po kupeu", hrapavo je promrmljao. Ovog jutra bio je obučen u poslovno odelo bez kravate, sa izgužvanom, raskopčanom košuljom. Setila sam se da je to isto odelo koje je juče nosio – da li je uopšte išao kući? Izasle čekinje brade davale su mu neuredniji izgled, poput kose koja je izgledala da je već ko zna koliko puta prošao prstima kroz nju. Njegove oči su odavale da mu ovo nije prvo piće od jutros.
Uprkos tome, lepo je mirisao. Sveže. Na sapun i mentu.
„Oho, neko je ustao na levu nogu", nisam dozvolila da prenese svoju uobičajenu energiju na mene i prekrstila noge, dublje se zavalivši, „Usput, nisam znala da ti smetaju ženski parfemi. Šta je to, neka nova alergija?", upitala sam, smešeći se i shvatajući da ga to samo još više nervira.
„Da, alergija", promrmljao je i okrenuo glavu u stranu.
„A i, što ne bih blistala? Otvaraš novi objekat. Pitanje je, zašto ti ne blistaš?"
„Možda zbog vremena", rekao je monotono, jednolično gledajući kroz avionski prozor. Bacila sam pogled ka napolje, posmatrajući sneg koji je polako počeo da sipi s obzirom da je novembar.
„Šta fali snegu?"
„Ništa, ako si petogodišnje dete koje voli da se grudva", sa istom mrtvom energijom je odgovorio, u trenutku kada mi je stjuardesa donela sok. Zahvalila sam se, a ona se odaljila obavestivši me da je dole u kabini ukoliko mi nešto bude zatrebalo. Otpila sam gutljaj soka, ne dopuštajući njegovoj lošoj energiji da pređe na mene.
„Pa", coknula sam, oblizajući usne od soka i nije mi promaklo da je Lukas pratio liniju mojih usana i jezika koji prelazi preko njih, „ja nisam petogodišnje dete, a volim sneg. Imam osećaj da mi govori da se nešto menja, verovatno na bolje. To je više do percepcije – nekom je sneg razlog za smeh, a nekom za tugu. Sve zavisi od toga kako posmatraš stvari... zato nauči da uživaš u svemu što ti život daje pre nego što bude prekasno", osetila sam se izuzetno prosvetljenom nakon ovog kratkog mišljenja, dohvativši svoju čašu i kucnuvši je o njegovu na stolu, koju stajala nadomak njegove krupne šake. Pre toga je otpio gutljaj viskija, posmatrajući me kroz guste trepavice.
Lukas Vulf bio je osoba kojoj se moraš diviti jer bez obzira da li te uništio ili sagradio iz temelja, radio je to svojstveno. Ljudi se prvo navuku na njegovo prisutsvo, stav i pojavu – jednostavno je čovek koji uteruje strah u kosti, kako svojim protivnicima tako i ostalim ljudima. Ali ja sam znala njegovu tajnu.
Ispod te fasade hladnokrvnosti, bio je muškarac koji je bio spreman da voli. Samo ga je trebalo naučiti tome.
Odlučivši da ne dozvolim njegovoj mračnoj energiji da prenese to na ovaj dan, dohvatila sam časopis sa stola i udaljila se, smeštajući se na sedište pri kraju kupea. Svo vreme dok sam odlazila, osećala sam Lukasov tamni pogled na sebi.