Kada sam se našla u sigurnosti toaleta, koji je na svu sreću bio prazan, zaključala sam ulazna vrata za sobom kako bih mogla da budem sama.
Pogledala sam svoj izraz u ogledalu i... izgledala sam užasno. Kao da mi je neko isisao svu krv iz tela; bila sam bleda i strava mi se ogledala na licu. Nadala sam se samo da to Lukas i gosti nisu primetili, te sam pustila vodu da teče i umila vrat nekoliko puta kako bih se smirila. Na kraju sam se pogledala u ogledalo, pokušavajući da smirim otkucaje srca koje je nenormalno udaralo.
„Izgledaš kao preplašena srna Tejt, dovedi se u red", rekla sam samoj sebi, mršteći se u ogledalu. Zatim mi je opet bljesnuo njegov ljugavi lik pred očima.
Sedeo je za stolom koji je savršeno gledao u naš separe. Pored njega je sedela neka žena i pričala mu je nešto ali on kao da nije obraćao pažnju na nju, bio je fokusiran na nas. Pažnja mu je bila usmerena ka našem stolu. Ka meni. Zatim mu je ljigavi osmeh bljesnuo na licu.
Tada mi je kožom prostrujao poznati osećaj – strah, i svaka dlačica na telu mi se nakostrešila. Mislila sam da sam sve to ostavila iza sebe pre pet godina, ali grdno sam se prevarila. Takvi ljudi te ne ostavljaju na miru. Takvi ljudi ti ulaze u snove i prave od njih noćne more. Krivica koja je dugo vremena tinjala, ponovo je pretila da izađe na površinu i osetila sam kako mi ponestaje vazduha.
Našao me je.
„Diši Tejt!", vrisnula sam na svoj izraz u ogledalu, ne mareći da li neko može da me čuje.
„Kučkin sin ti ne može ništa", rekla sam preteći, vadeći crveni karmin iz torbice i drhtavim rukama popravljajući šminku.
„A sad se vrati za sto i ponašaj se kao da malo pre nisi odlepila i umalo imala napad panike pred celim restoranom", naredila sam svom liku u ogledalu, uporedo vežbajući duboko disanje. Znala sam da moram da se vratim za sto pre nego što gosti posumnjaju da se stvarno nešto dogodilo; a večeras mi je to najmanje trebalo jer bi mi Lukas postavljao pitanja na koja ne bih želela da odgovorim.
Zato sam se nepunih dva minuta kasnije pojavila za stolom, sa usiljenim osmehom na usnama. Pre toga sam bacila pogled ka stolu za kojim je sedeo; sto je sada bio prazan. Otišao je.
Lukas me je i dalje sumnjivo proučavao.
„Izvinite, imala sam stomačne tegobe celog dana", obratila sam se tajkunu, a on se osmehnuo, verujući u moju laž.
„Da nije do ribe?", upitao je zabrinuto Vladimir.
„Nije, nije, sve je u redu", smestila sam se pored Lukasa, osećajući kako me njegov pogled prži sa strane. Istog trenutka kada se Vladimir upustio u neki razgovor sa svojom asistentkinjom, Lukas mi je gotovo zašištao na uvo.
„Šta je ovo dođavola bilo?", mogla sam da osetim kako besni zbog mog malog ispada od malo pre.
„Sve je u redu gospodine Lukase", osmehnula sam se, ne gledajući ga u oči a njegova tišina mi je rekla da mi nije mnogo poverovao.
„Kasnije", zarežao je suptilno, nakon čega se posvetio ostatak večeri gostima. Znala sam kako ću morati da smislim dobro opravdanje za ono što se desilo, a kada me je Lukas par puta u toku večeri pogledao kao da me upozorava da progovorim koju reč sa klijentom. Bila sam prilično suzdržana.
Kada smo se kasnije pozdravljali sa Vladimirom i Elenom i izlazili iz restorana, sve mi je prošlo u magli. Smestila sam se na suvozačevo sedište i sve vreme odsutno zurila kroz prozor.
„Hoćeš li konačno sada da mi kažeš zašto si tamo izgledala kao ti je neko uperio pištolj u čelo?", Lukas je razbio tišinu, ulazeći u standardnu Njujoršku gužvu automobilima.
„Tejt, pogledaj me", znala sam da neće odustati pa sam se samo okrenula.
„Šta se desilo? Pričaj sa mnom", gotovo je zamolio.
„Ništa se nije desilo. Imala sam nagon za povraćanjem, verovatno sam nešto loše pojela danas."
„Sereš", gotovo je zasiktao i znala sam da ga opasno nervira kada ga ljudi lažu.
„Bila si super kada smo došli, čak si bila lepo raspoložena za promenu. Dovoljno te poznajem da znam kada nešto nije bilo kako treba. Izgledala si kao da ti je neko srušio kofu leda na glavu", uporno je isticao i navaljivao, a ja sam znala da ga moram nekako odvratiti od ovoga. Ulazio je na opasan teren.
„Rekla sam ti, ne znam šta hoćeš više od mene. To je istina", tvrdoglavo sam ponavljala, primetivši da je Lukas na kratko zastao i duboko udahnuo kako bi se smirio.
Zatim je isto tako naglo skrenuo auto u drugu zaustavnu traku, uključio svetlo besno se okrenuo ka meni.
„Nemoj. Ne pravi me budalom", bukvalno je zarežao, pokušavajući da izvuče neku reakciju od mene. Uhvatio me je za ramena, unoseći mi se u lice. Sada je tamnim okeanima prodirao duboko u moje, posmatrajući me... tražeći neku naznaku u mojim očima.
„Nešto se desilo tamo. Koga si videla? Šta je tako snažnu ženu toliko izbacilo iz koloseka da si se toliko izbezumila?", smirila sam se koliko god sam mogla, na trenutak zažmurivši među njegovim rukama. Udisajući miris njegove kolonjske vode, nešto u meni se smirilo. Stišalo.
Zatim sam ga uhvatila za ruke.
„Nije se ništa desilo, Lukase. Sve je u redu, obećavam", otrgao je ruke iz mojih kao da sam ga opekla. Pogledao me je skoro uvređeno, sa dozom mrštenja, zbog toga što sam znala da je znao da lažem i uporno sam ćutala. Ali jednostavno nisam mogla da mu kažem. Kako to nekome reći?
Bez reči je pokrenuo auto i ponovo nas uključio u saobraćaj. Vožnja do kuće protekla je u najteže izgovorenoj tišini ikada. Videla sam da je ljut po čvrtsto stegnutoj vilici i rukom na volanu čiji su zglavci pobeleli.Okrenula sam glavu u stranu, dopuštajući da mi se jedna suza nevidljivo skotrlja niz obraz.
***
Nedelja je isto tako prošla maglovito brzo kao i subota, a moji planovi da idem u kupovinu za neke neophodne stvari za kuću, uređenje doma i sređivanje otpali su jer sam depresivno ležala u krevetu ceo dan, gledajući neku seriju na televizoru koju zapravo nisam pratila, uz svoju omiljenu picu koju sam naručila; čak mi se ni ona nije jela, što je bio znak da nešto zaista nije u redu.
I nije.
Taman kada sam mislila da od mog života mogu da pokupim rasute deliće, zatvorim traume u neku teglu sa strane i gurnem ih u najdublji deo mozga, sve je počelo da se vraća. Poslednji momenti sa Kolinom kao da su me progonili, zadnje reči koje mi je uputio, problemi u koje je upao zbog mene, rasprave sa njim, pomirenja u zagrljajima, pocepane čaše vina, rasutog po podu... poput filma mi se vrtelo pred očima. Tu noć nisam mogla da zaspim.
Prevrtala sam se, a čak sam pokušala i da zaplačem... nisam mogla. Kao da je deo mene ostao okamenjen i zauvek zabeležen u vremenu. Suze jednostavno nisu mogle da poteku, a unutra kao da me je nešto stezalo.
Kada me je Lukas u subotu uveče dovezao kući, nije mi uputio ni jedan pogled, gledao je ravno ispred sebe, čekajući da izađem iz auta. Izgovorila sam njegovo ime, želeći da me pogleda kako bih mogla nešto da mu kažem... ali šta bih mu rekla. Nije se okrenuo ka meni, ali čekao je. Čekao je da kažem nešto, da uradim nešto, da pojasnim ono što se večeras dogodilo. Ali onda sam shvatila da ne mogu da mu kažem, jer je Lukas poslednja osoba koja će me razumeti na ovom svetu. Previše je voleo Kolina; nisu bili samo najbolji drugovi – bili su braća iako nisu delili istu krv. Zatim sam shvatila šta me toliko koči da pričam sa njim...
Lukas mi nikada ne bi oprostio kada bi saznao istinu.
A još gore...
Bilo mi je stalo do toga da Lukas to nikada ne sazna, zato što mi je stalo do njega. Stalo mi je do čoveka koji toliko toga ima zajedničkog sa mnom u karakternom smislu, a ja ne mogu da mu kažem to jer bih onda morala da ispričam ono što me čini osobom kakva sam danas. Stalo mi je do Lukasa Vulfa ali on to nikako nije smeo da zna.
Pa mu zato ništa nisam ni rekla.
Tiho sam mu poželela laku noć i izašla iz auta, koji se zatim pokrenuo uz besnu škripu guma.
Okrenula sam lice ka plafonu, razmišljajući o tome kako nešto vuče da priđem ormaru u uglu sobe i otvorim ga. To sam i uradila, saginjajući se i rasklanjajući stvari. Bacala sam obuću na pod, pokušavajući da se domognem dna ormara, svesna da je sada četiri ujutru i da ja pravim verovatno buku stanarima ispod mene. Nije me bilo briga, želela sam sam da je nađem. Možda je do bila sentimentalna budalaština koja mi je pala na pamet to veče, a možda je cela flaša vina koju sam popila to veče, jednostavno radila svoj posao.
I eto je.
Ta stara, pohabana kutija, nošena od Bostona preko Čikaga do Njujorka. Bila je jednostavna siva kutija sa pocepanim ivicama. Na njoj nije bio nikakav logo, nikakav znak koji bi mogao da pokaže šta se u njoj nalazi. Polako sam je otvorila zadržavajući dah.
Naježila sam se i svaka dlačica na telu mi se nakostrešila. Ruka mi je zadrhtala dok sam posezala ka unutrašnjosti, a srce mi je lupalo kao ludo. Unutra je bio prikaz nekih desetak fotografija ikada snimljenih, sa troje prijatelja.
Skoro svaku je krasilo Kolinovo, Lukasovo i moje lice. Doduše, Lukas i ja tada nismo bili prijatelji ali kako smo se smešili na zajedničkim slikama, da bi udovoljili Kolinu, izgledalo je kao da jesmo. Prva slika odozgo prikazivala je Lukasa, Kolina i mene, poslovno obučeni, na nekom prijemu. Toga sam se sećala kao kroz maglu. Nalazila sam se između njih dvojice; Kolina koji me je tesno grlio i smešio se u kameru i Lukasa koji me nije dodirivao, zamišljeno gledajući u objektiv.
Na sledećoj smo se nalazili Kolin i ja, u snegu, na zajedničkom putovanju na planinu. Nisam sigurna bila ko nas je tu uslikao ali bili smo srećni; radosno sam gledala u objektiv, a Kolin je gledao u mene. Treća slika bila je nešto drugačija; na njoj su se nalazili Kolin i Lukas; čvrsto jedno drugo držeći za ramena i smešeći se u kameru. To je bio prvi put da sam Lukasa videla da se smeši preda mnom. Slikala sam ih na otvaranju jedne od Lukasovih i Kolinovih zajedničkih poslovnih saradnji. Tada sam non stop nosila fotoaparat sa sobom i beležila sve imalo zanimljivo.
Narednih par fotografija bile su manje više iste; Kolin i ja u autu, Kolin i ja u kupovini; samo Kolin u svojoj kancelariji, Kolin u mojoj spavaćoj sobi sa mojim ružičastim tangama na glavi – ludo se smejao u kameru, a moja ruka na fotografiji je dodirivala njegov torzo. Nesvesno sam se nasmešila, prisećajući se jednih od poslednih sećanja sa njim.
„Mnogo mi nedostaješ, Koline", glas mi je zadrhtao, ali suze nisu potekle, „Nadam se da si na lepšem mestu...", poljubila sam njegov lik na fotografiji, a kada sam mahinalno spustila pogled, nešto drugo mi je privuklo pažnju. Vid mi se malo mutio zbog velike količine vina, ali sam uspela da izvučem fotografiju ispod sve te hrpe, koju ranije nisam primetila. Niti sam je se sećala u datom trenu.
Bio je to Lukas Vulf, sam.
Neki prijem izložbe slika na zidovima kasio je pozadinu, dok je Lukas stajao iz profila na fotografiji, sa rukama na leđima. Gledao u je jednu od slika na zidu koja se samo delimično videla jer je fokus slike stavljen na njega. Na ovoj slici se nije mrštio, već je sa interesovanjem posmatrao sliku – veoma poznata slika je bila na fotografiji da bih mogla da je zaboravim. Ja sam je naslikala, ali mozak mi se u tom trenutku nije fokusirao na moj rad već na markantnog čoveka koji je gledao u nju.
Skoro kao da... ga zanima. Kao da se divi. Divi... ponovila sam tu reč nekoliko puta u sebi, shvatajući da je to reč koju sam tražila.
Lukas se divio mom radu, a ja sam ga očigledno nesvesno uslikala u tome. Kako je slikano, delovalo je kao da sam stajala iza nekog stuba da me ne bi video, jer je slika isečena na jednom delu i fokus je bio na njemu. Crna podignuta kosa kao i uvek, orlovski nos i pune usne bile su prvo što se primeti na fotografiji. Međutim, Lukas ovde nije bio u odelu, već u kožnoj jakni i farmericama *koliko sam mogla da zaključim jer ga nisam slikala celog*. Bila je pomalo mutna i izgledalo je kao da je zumirana da bi se uhvatio Lukasov pogled. Bio je nesvestan toga da mu pridajem pažnju i beležim to na svom fotoaparatu jer je uživao u radu ispred sebe.
Namršteno sam okrenula ishabanu fotografiju, posmatrajući datum u dnu.
10.03.2014.
„Dve hiljade četrnaesta?", zbunjeno sam treptala, ubrzo shvatajući jednu činjednicu.
Dve hiljade četrnaeste još uvek nisam poznavala ni Kolina ni Lukasa; upoznala sam ih naredne godine u aprilu. Što znači da ja u datom trenutku nisam imala pojma ko je Lukas Vulf kada sam ga slikala. Još jednom sam trepnula, pokušavajući da razbistrim misli. Onda mi je sinulo.
Lukas Vulf je verovatno znao ko sam ja, jer je na fotografiji stajao u mojoj tadašnjoj galeriji na dan izložbe. Što nas vodi do sledećeg pitanja... zašto Lukas nije rekao da zna ko sam, na našem prvom upoznavanju?