Znala sam da je ovo bila greška istog trenutka kada sam danas izašla iz Lukasove kancelarije. Takođe, pre nego što sam otišla, izričito je nagovestio kako će stvari stajati.
„Znam da se poznajemo dugo godina, ali što se tiče poslovne saradnje mi smo strogo profesionalni", rekao je, a ja sam to znala. Nije mogao da se ugrozi time što bih ga ja nazivala po imenu na poslu. Svakako to nisam ni nameravala.
„Naravno, nisam to ni mislila", kratko sam odgovorila, a Lukas se nasmešio ali samo površno.
„Drago mi je što se razumemo."
Osećala sam kako mi se kuva u stomaku dok sam se vraćala kući iz Vulfove kompanije. Svaki nerv u telu mi je govorio da je ovo pogrešno ali nisam sebi mogla da objasnim tačan razlog zbog čega sam odlučila da ovo bude ovako. Verovatno sam samo volela da budem sadomazohista prema sebi, čitavog života. Nervoza mi je krčkala u stomaku povodom sutrašnjeg dana. Rekla sam sebi da sam ovo već radila, da znam šta me može očekivati ali ipak sam se osećala nepripremljenom za posao koji ću obavljati.
„Tvoj posao nije da budeš moj lični asistent, ali moraćeš da znaš stvari koje znaju lićni asistenti. Svakog narednog perioda, osmišlja se godišnji plan. Postoji deo godine gde se obavljaju samo zaključivanja ugovora, deo godine gde se obavljaju terentska istraživanja i deo gde se grupa arhitekta okuplja i sprovodi u delo objekte koje sam ja prethodno odabrao. Trenutno smo u fazi posmatranja i možda ćeš morati da ides sa mnom na neka poslovna putovanja kako bi odlučili koji objekat je povoljan za kompaniju. Trebaće mi tvoje mišljenje, kao rukovodioc grupe za arhitekturu. Ostalo ćeš saznati u hodu..."
„Čekaj, rukovodioc... nisi mi to spomenuo", blago sam se namrštila.
„Evo, sad ti kažem. Imaćeš grupu od pet pripravnika u sektoru koji će ti biti dostupni za detalje vezane oko arhitekture. Već su upućeni u projekte, ti ćeš se samo nadovezati", rekao je grubo, ne čekajući da ja analiziram sve.
Znala sam da me Lukas neće ni malo maziti. Bio je strog, beskrupulozan i bezobziran gad koji nije mario da tuđa mišljenja. Rečenica koja je potvrdila sve to, bila je:
„Bićeš mi dostupna dvadeset četiri sata, sedam dana u nedelji. Pitaću te za mišljenje, ali nemoj očekivati da ga prihvatim. Trebaće mi neko ko će ispunjavati sve moje potrebe i želje, a ne dežurno zanovetalo. Ukoliko možeš to da odradiš, sutra u sedam budi u svojoj kancelariji i ako ćeš kasniti i usporavati bolje nemoj ni da se pojavljuješ."
Misli su mi bile zbrkane, a mrzela sam sebe što sam uprkos mržnji koju sam osećala, moje telo je ipak reagovalo na njega na sto pogrešnih, grešnih razloga. Koliko god bio drzak, pokvaren i totalno pogrešan, moj instinkt je govorio kao da je ovo potpuno prava stvar. Kolina sam volela najviše na svetu i nisam želela ni da razmišljam kako bi odreagovao kada bi video sve ovo. Uprkos tome da ništa grešno nisam uradila, osećala sam se tako prljavo što sam na trenutak pomislila da je ovo dobra odluka.
***
Sutradan ujutru, tačno u sedam, nalazila sam se ispred kancelarije Lukasa Vulfa. Pre nego što sam pokucala, podsetila sam sebe na pravila koja je postavio, a kojih bih se svakako pridržavala. Nakon kratkog „Uđi", sa druge strane vrata, ušetala sam u prostoriju.
Obavljao je nešto preko računara, ne odvajajući pogled sa ekrana. Dok sam podigla pogled, Lukas je već gledao u mene.
„Pa, izgledaš grozno", bilo je prvo što je prokomentarisao, a ja sam na brzinu bacila pogled na moju kombinaciju koju sam jutros obukla, uveravajući se da je sve na mestu. Uska, crna, poslovna suknja koja je dosezala malo iznad kolena, crne čarape i bela rolka, koju sam uklopila sa crnim salonkama. Kosu sam uvezala u niski rep i uvila u lepe valove. Sve je bilo na mestu. Čak sam se i našminkala jače nego što to inače radim kako bih pokrila tamne kolutove ispo očiju.
„Jesi li spavala uopšte?", dodao je, a ja sam shvatila da nije mislio da garderobu, „Nadam se da te to neće sprečiti da obavljaš posao danas jer ga imamo na pretek."
Naravno, nemoj slučajno da pomislim da si se zabrinuo. Kreten.
„Ne, gospodine Lukase, spremna sam za posao", odgovorila sam, zajedljivije nego što sam nameravala, jer je Lukas uvek nekako uvek uspevao da izvuče ono najgore iz mene.
„Dobro, drago mi je da si u svom elementu", ignorisao je moju opasku i vratio pogled na ekran. Taman kada sam krenula ka vratima, kretenov hrapavi glas me je ponovo zaustavio.
„Nisam rekao da možeš da ideš", osmehnula sam se vratima, ironično, pre nego što sam se okrenula ka njemu.
„Jesi li primila na mejlu podatke o radu koje ti je posalala Lilian?", hrapavi glas mu je bio suzdržan i strog. Nerviralo me je što je moje čulo pozitivno reagovalo na kretenovu kolonjsku vodu i parfem koji je bio prokleto dobar.
„Jesam."
„Da li si pročitala?", izgledao je kao da ga sad pomalo iritira što mora da mi izvlači reči iz usta.
„Jesam", rekla sam, prisećajući se da sam do četiri ujutru isčitavala sve podatke koje mi je poslala.
„Ima li nešto nejasno?", htela sam da odgovorim da ima, samo kako bih ga terala da ponavlja. Ali onda je prevagnula želja da što pre izađem iz kancelarije iako sam znala da je Lukas šef i da ćemo se veoma često viđati u toku dana.
„Sve je jasno."
„Odlično, onda već danas možemo da počnemo sa ozbiljnijim temama. Imaš li moj nedeljni raspored?", upitao je, brzo prelazeći sa teme na temu i pokazivajući ko je ovde glavni. Prisetila sam se kako sam morala da zapamtim i sve njegove sastanke za ovu nedelju kao da sam jebena sekretarica. Čak ni one to ne rade.
„Danas u jedanaest imate sastanak sa rukovodiocem kompanije Rubik internešnal, zatim u dva imate vodeći sastanak sa izvršnim odborom. Postoje par sitnica koje čekaju vaše odobrenje."
„Dobro. Ideš sa mnom na sastanak sa Rubikom, postoji par pitanja koja bi trebalo da razrešiš. Lilian će ti poslati na mejl o čemu se radi, a ti ga do tada pogledaj. U pitanju je veoma bitan projekat", klimnula sam glavom, ali njega nije preterano interesovalo da li sam sve pohvatala. Znao je da je rekao ono što je hteo. Kada sam nastavila da stojim, pogledao me je kao da se pita zašto i dalje stojim u mestu.
„To je to, za sada. Možeš da ideš."
Bio je to jedan od važnijih ugovora za kompaniju, koji je trebalo da se danas u jedanaest potpiše ako sve prođe kako treba. Radilo se o zajedničkoj saradnji sa rukovodiocem Rubika, Polom Džonsonom i on je bio važna karika u svemu tome.
U petnaest do jedanaest, Lukas se pojavio na mojim vratima i pokazao glavom da izađem. Pokupila sam crteže i projekte koje sam ištampala, urolovala ih i izašla za njim. Nije me čekao pa sam ubrzala korak da ga sustignem, a s obzirom da je imao dugačak korak, a ja sam bila u suknji i na štiklama, izgledalo je kao da skoro jurim za njim.
„Pol je veoma važan VIP partner ove kompanije s toga je veoma bitno šta govoriš ispred njega", započeo je, kretajući se ka liftu. Pritisnuo je dugme i dok smo čekali da lift dođe, nastavio je.
„Ketering služba je sve već postavila, kako bi mu ugodili maksimalno. Ono što se od tebe očekuje jeste da mu prikažeš strukturu buduće poslovne zgrade na najbolji mogući način. Pošto je ovo tvoj prvi sastanak sa mnom, dopustiću da mi budeš samo asistent. Prati njegove mane, slušaj kako pričam sa njim. Neću da mi zabrljaš ovaj projekat samo zato što ne znaš kako da se ophodiš prema njemu", namrštila sam se, jer mi čak nije ni dao šansu da se pokažem. Lukas gad kakav je i bio, pokazao je jasnu beskrupuloznost. Čak mi nije dao ni da pričam, jer kada sam zaustila nešto da kažem, uleteo je u lift koji se otvorio i nastavio dalje, ne čekajući me. Ljudi su ga u prolazu pozdravljali ali on kao da nije mario.
„Pol dolazi uvek sa istom asistentkinjom, koja uporno pokušava da nagovori Pola da ovo nije pravi projekat za njega. U jednom trenutku prepustiću ti reč", Lukas je okrenuo glavu ka meni i to je bio prvi put da me pogleda u oči za vreme ovog celog razgovora / monologa, „da li možeš to da odradiš kako treba?", sivi okean u njegovim očima vrcao je sjajem.
„Naravno. Računajte na mene", rekla sam kao iz stopa, a u Lukasovom pogledu kao da sam primetila neodlučnost u pogledu, jer se zagledao u moje oči sa željom da vidi naznaku straha i kukavičluka.
„Mogu to. Ne brini se", još par sekundi me je posmatrao, a zatim žurno odvojio pogled klimajući glavom kao da je sebe uveravao u nešto. Trenutak kasnije, vrata lifta su se otvorila i Lukas je žurno zakoračio. Odmah iza ugla, stajao je Pol Džonson, sa nekom ženom. Bila je poslovno obučena, sa dugom crnom kosom do zadnjice i upadljivom šminkom. Pretpostavila sam da je to asistentkinja.
„Pole", srdačno ga je pozdravio Lukas, rukujući se sa njim. Ovaj je uzvratio osmehom.
„Vulfe! Kako si, kako napredujemo?", čovek koji nije imao više od trideset i pet godina, rukovao se sa Lukasom. Bio je u poslovnom odelu, koje kao da je bilo skrojeno po meri. Krasila ga je zalizana plava kosa. Imao je lepe crte lica, sa bradom koja mu je naročito stajala. Lukas se zatim rukovao i sa crnokosom koja ga je gutala pogledom. Kao da nije primetio, okrenuo se ka meni i stavio mi ruku u dnu leđa, što sam na trenutak pustila da me iznenadi.
„Odlično. Ovo je Tejt Kanvas, zadužena za arhitekturu", pogledala sam u Lukasa, čiji dodir kao da mi je pržio kožu, a zatim sam se osmehnula Polu, ne dozvoljavajući da me to omete i pružila mu ruku. Pol se međutim veoma obradovao kada me je Lukas predstavio i prihvatio moju ruku, ali umesto toga ju je poljubio.
„Tejt, Tejt... nešto mi je to poznato", Pol je izgledao kao da pokušava da se seti nečega, a nisam mogla da se ne zapitam da li mu je poznato iz skorašnjeg javnog skandala ili se samo pretvarao da bi ostavio utisak kao što to muškarci rade. Ali pre nego što sam mogla ikako da odreagujem, Lukas je uskočio.
„Moguće, ima tako puno sekretarica sa istim imenom, zar ne? Hajdemo sada da pređemo u salu, udobnije je." Ja nisam bila sekretarica, a ovo je bilo poniženje kako se ne bi skretala pažnja sa glavnog cilja – njega i njegove kompanije. Nisam dozvolila da me to omete i ljubazno se osmehnula Polu te na brzinu upoznala sa njegovom asistentkinjom, dok je Lukas već odavno poveo Pola ka poslovnoj sali. Ušla sam posle Polove asistentkinje, koja se zvala Marta i zatvorila vrata.
Lukas, kao čelo ove kompanije nastavio je razgovor sa Polom iz koga sam se ja na kratko isključila i sklonila sa strane. Već u mislima sam premotavala kako sam govorila sebi da ću zažaliti što sam ikada na ovo pristala ali sada je već gotovo. Ako ništa drugo, ostaću da sama sebi teram inat. Ko zna, možda sam ovo i zaslužila, verovatno je ovo kazna za sve.
„... zanima me šta kaže na to gospođica Tejt", začuvši svoje ime, podigla sam pogled i posmatrala šest pari očiju kako zure u mene. Sada je govorio Pol Džonson koji je čekao da nešto kažem. Marta je piljila ispred sebe, a Lukas me je smrknuto posmatrao jer je video da nisam bila u toku. Obećala sam da ću se postarati za ovo i nameravala sam da ispunim reč koju sam dala.
Pošto su sigurno pričali o projektu, nisam htela da teram Pola da mi ponavlja pitanje. To bi bilo neprofesionalno na poslovnom sastanku. Umesto toga sam odmotala crteže koje sam tog jutra napravila i ištampala i raširila projekte po konferencijskom stolu.
„Gde smo stali? Da", pokazala sam sa zanimanjem na projekat na stolu, bacivši pogled ka Polu koji me je sa zanimanjem posmatrao. Lukas je za to vreme dohvatio kraj jednog papira sa stola i posmatrao crteže nezavršenog projekta koje sam tog jutra završila.
„Bilo je pitanje o tome zašto misliš da bih trebao uložiti pedeset posto svog kapitala baš u vašu ideju projekta, gospođice Tejt? Mene Marta uporno ubeđuje da je ovo greška ali želim da mi vi dokažete da nije", ljubazno je ponovio Pol, „Dođavola Lukase, nisi mi rekao da je već završen program. Ovo ste vi uradili?", dodao je brzo, sa radošću u očima.
„Tako je. I odgovor na vaše pitanje zapravo se ogleda u tome da to mi Vas upitamo? Zašto Vi mislite da ste idealni pedesetoprocentni ulagač. Imamo mnogo drugih ponuda, a odabrali smo da to budete baš vi", rekla sam iako nisam imala pojma da li Lukas ima druge ponude i on je upravo izgledao kao da je hteo da me zadavi što sam to pitala Pola. Marta me je posmatrala kao da sam poludela, dok je Pol izrazio interesovanje.
„Pole, izvini zbog ovoga...", Lukas je bio na korak da me udalji sa sastanka, kada je krenuo ka meni i očekivala sam da ću nakon ovoga dobiti otkaz. Međutim, Pol ga je prekinuo.
„Ne, ne, hoću da je čujem." Zatim sam nastavila.
„Ovo je jedan od najkvalitetnijih projekata na tržištu, a s obzirom na cenu koju ulažete u njega... praktično ste dobili nagradu u ruke. Sigurna sam da znate kolika se vrednost ogleda u ovome, a ipak ste upitali zašto treba uložiti u ovo. Podcenjivati snagu onoga ko vam daje moć u ruke nije pametna ideja Gospodine Pole", rekla sam sa osmehom.
„Nisam znao da imamo genija ovde. Gde si je našao čoveče?", rekao je Pol sa divljenjem očima te se okrenuo ka Lukasu. Pre nego što je Lukas uspeo da progovori, Pol je nastavio.
„Uzimam. Daj mi papire da potpišem", rekao mi je Pol i dok sam mu pružala papire i pokazivala gde da potpiše, osetila sam Lukasov pogled koji kao da me je prljio sa druge strane stola. Uprkos tome, nisam ga pogledala i nastavila ljubazno da se smeškam Polu. Sastanak koji je trebao da se pretvori u dvosatni govor u kome bih ja prezentovala projekat, završio se za manje od petnaest minuta.
„Ako ikada ikada budeš poželela da odeš odavde, moja vrata će ti uvek biti ovorena" rekao mi je Pol nakon što se pozdravio sa Lukasom. Nije mi promaklo da je Lukas sve vreme slušao i nije rekao ni reč. Samo sa se osmehnula kao odgovor i pružila ruku kao pozdrav, koju je Pol opet poljubio. Par trenutaka kasnije, Lukas i ja smo ostali sami u konerencijskoj sali. Izbegavala sam uporno njegov pogled dok sam sklapala papire na stolu. Sada se čulo samo šuštanje mojih papira.
„Dobar posao Tejt", bilo je sve što je Lukas rekao, monotonim glasom i to je sve što sam od njega dobila.
„Je l to tvoj način da mi se zahvališ?", rekla sam prezrivo pre nego što sam zaustavila jezik brži od pameti, „Naravno, ništa manje i ništa više", pogledala sam ga u oči, izazivajući ga da nešto kaže. Znala sam da je to sve što ću dobiti kada sam izašla iz prostorije. Trenutak kasnije, Lukas je izašao za mnom ali vožnja do našeg sprata protekla je u neprijatnoj tišini. Kada su se vrata lita otvorila, izgledao je kao da je želeo što pre da izađe i pobegne iz lifta.
Kada je snažno zalupio vrata svoje kancelarije za sobom, Lilian i ja smo se samo zgledale, pre nego što sam ja uletela u moju kancelariju.