Na trenutak sam ga pogledao,procenjujući da li je ozbiljan
"Ne brini,neće boleti" nasmejao se kroz zube
"Malakaj,dosta" Katarina je smireno izgovorila bez bilo kakvog izraza na licu
"Katarina,jedino što želim je-"
"Jedino što ja trenutno želim je mir i samoća. Ne trebate mi ni jedan ni drugi" blago je zastala pogledavši nas ravno obojicu "dosadni ste" a potom otišla ostavljajući nas iza sebe
"Šta je ovo trebalo da znači?" upitao je zbunjeno i razočarano u isto vreme
"Da nas je otkačila"
"Za sve si ti kriv,najbolje je da se nikad nisi pojavio u našim životima"
"Sam si kriv za svoje postupke i odluke,to ne možeš prebaciti na mene" ostavio sam ga iza sebe i pustio se u šetnju
Osećao sam potrebu da reagujem na Izabeline reči ali znao sam da nemam prava da reagujem. Ona i ja smo u nedefinisanom odnosu,nismo ništa. Imali smo odnos nalik paru,ali ni to nije odlučeno. Stalno je nervozna,nesigurna i u žurbi za kojom nema potrebe. Iz nekog meni čudnog razloga se ponaša odgovorno za sve,čak i za ono sa čim nema nikakve veze. Pritom,ovaj Kaj,ne mogu izgovoriti njegovo ime a da ne osetim potrebu da prevrnem očima. Pustiću je da odluči,ma koliko god bilo potrebno.
Džon flashback
Da li će doći danas? Pitanje mi se ponavljalo celo jutro i podne..
Ni od kuda se pojavila Katja,užurbano poskakujući smotano ka meni
"Katja" pojurio sam kako bih je sustigao
"Dobar dan" blago se osmehnula i postiđeno sklonila pramen kose koji joj se nalazio na licu
"Oprosti što ću te ovo odmah pitati ali,hoće li Izabela izaći danas?"
"Zbog toga sam došla" lice joj se uozbiljilo i glas zaoštrio "Žao mi je,ali neće uspeti" tužno je spustila pogled te krenula nazad
"Hvala Katja" povikao sam ostajući iza nje
...
Prošla su dva dana i od Izabele ni traga,Katja je često dolazila ali je izbegavala teme o njoj,plašila se da neko ne posumnja,da slučajno neko ne čuje za Izabelu i mene.
Možda su je udali ali mi Katja ne želi reći,možda sam joj dosadio i pronašla je nešto interesantnije. Ipak,možda ja preterujem.
"Da li je zaista voliš?" Katjin glas me je izvukao iz misli
"Da." odlučno sam odgovorio "svim svojim srcem i bićem"
"Kako znaš?" zbunjeno je upitala skupivši obrve
"Jednostavno,osećam"
"Aham" blago je pognula glavom "razumem" nežni i blagi osmeh se pojavio na njenom licu,i ako je moram priznati delovao neiskreno "srećno"
"Hvala" izustio sam te mi je šakom slabašno mahnula i počela da odlazi
....
Izabela POV
Pogledaj je,nema ni malo sramote niti stida da mu se prišunjava. Besno sam koračala po sobi,bilo kakva ideja bi bila dobra samo da mu se približim,pa makar na kratko. Pored sve te brige,pojavila se Katja koja mi isuviše deluje zainteresovano za njega. To sam odlučila da iskoristim u sopstvenu korist.
"Majko" užurbano sam trčala niz duge memerne stepenice povlačeći i vučući haljinu iznad zglobova kako se ne bih saplela
"Izabela?" zbunjeno me je pogledala odmeravajući zabrinutim izrazom lica
"Želim da razgovaram sa tobom" odlučno sam odgovorila uhvativši je pod ruku te je blago odvlačeći na stranu
"O čemu želiš da razgovaramo?" zabrinuto je upitala
"O Katji" tužno sam izgovorila "zaljubljena je"
"Ne vidim kakve to ima veze sa nama?" hladno je upitala
"U konjušara. Želim da im pomognem"
"Konjušara?" zainteresovano je ponovila te klimnula glavom da nastavim
"Vidiš,ona se plaši da neće smeti da bude sa njim,ipak je ona moja lična sluškinja što zahteva dosta odgovornosti.." tužno sam govorila skretajući pogled ka Dijegu koji se primećivao u daljini
"Nemaš razloga za brigu" radosno je izgovorila pomilovši me po leđima "imaš moju podršku" osmehnula se
"Zaista?" uzbuđeno sam upitala
"Naravno" klimnula je glavom te nastavila "šta više,mogla bi prošetati sa Katjom do njega,da vidite da li je dobro" namignula je te izašla
Divno,sada imam još jedan od razloga da se viđam sa njim,pritom će mi Katja sve vreme biti na oku. Iznenada Katja je ušla u veliku trepezariju te se blago poklonula
"Gospođice"
"Hajde Katja,idemo u šetnju" drsko sam izgovorila kroz osmeh te smo izašle
Prekinula sam nelagodnu tišinu
"Poslednji put si bila blizu njega. Jesi li me razumela?"
"Ne razumem?" zbunjeno je odmahnula glavom
"Razumeš,nisi li valjda toliko glupa da si pomislila da neću primetiti kako ga gledaš?" zastala sam te je zgrabila za ruku
"Pogrešno ste razumeli,ja" skupila se
"Nisam ja ništa pogrešno razumela! Samo ga pogledaj i kunem ti se,oči ću ti sopstvenim prstima vaditi!" besno sam izgovorila na šta se ona odjednom trgla izvukavši ruku iz moje,tiho je zacvilela,tada sam opazila tragove opekotina sa mojim otiscima šake i svest mi se vratila "Katja,ja"
"U redu je gospođice,u pravu ste" pognula je glavom na šta sam se okrenula i nastavila da hodam
Deo mene je verovao da je to zaslužila i da će je to naučiti pameti dok je drugi osećao krivicu. Ubrzo smo stigle do Dijega i tada sam te misli pustila da nestanu,nisu bile važne
"Izabela,napokon" iznenađeno je potrčao
"Oprosti što nisam izlazila,bilo je rizično" okrenula sam se kako bih utvrdila da nas niko ne vidi te ga zagrlila
"Oprosti ti meni što moraš sve ovo da radiš" čvrsto je uzvratio zagrljaj
"Hajdemo odavde" uhvatila sam ga za ruku te smo nastavili sami ostavljajući Katju iza
"Kuda idemo?" upitao je znatiželjno
"Negde gde ćemo biti sami" nasmejala sam se
...
Stigli smo do male štale koja je zapuštena već godinama,korenje i drveće je uraslo uz nju,bilo je teško
primetiti je. Približila sam svoja prsa uz njega te ga poljubila želeći da zapamtim svaki sekund.
Džon POV
Nisam odoleo a da ne spustim svoje ruke niz njen tanak struk. Nisam ni razmišljao hoće li neko naići,bilo je važno samo da smo tu,jedno uz drugo.
Blago sam je pridigao držeći je obema rukama,te je nežno spustio na seno nastavljajući da je ljubim.
Izabela POV
Nisam osećala grižu savest niti trunku krivice. Volela sam ga,iskreno i svim srcem. Naravno,i dalje me je zabrinjavala namera mojih roditelja da me udaju,to je bio strah koji mi nije napuštao kosti ni na trenutak. Okrenula sam glavu od prozora i pogledala u Katju koja je ćutke stajala pored vrata spuštenog pogleda.
"Da li te i dalje boli?" upitala sam je prilazeći
"Ne" odgovorila je podignuvši pogled
"Mogu li da pogledam?" oprezno sam uzela njenu ruku u svoju,opekotine su i dalje bile tu i ako ih je prikrivala dugim rukavima
"Žao mi je zbog toga,ali moraš da naučiš da tuđe ne gledaš" podigla sam joj kažiprstom bradu i izgovorila sam to hladno bez trunke sažaljenja. "Hajde,idemo" klimnula je te pošla za mnom
Dugo smo hodale,polako koračajući ka mom omiljenom mestu. Starom Hrastu,bilo je to drvo pored kog sam se uvek osećala sigurno. Posedela sam pokraj njega upijajući miris cveća koje ga je okruživalo. Osećala sam se spokojno,kao da ništa ne može da uznemiri.
Nakon nekog vremena smo se vratile nazad "Majko" blago sam se naklonila
"Možeš li doći na trenutak?" veselo je zamolila,te sam pošla za njom
"Pa,šta je bilo sa Katjom,je l' su se videli danas?" na trenutak mi je srce preskočilo od same pomisli na njih dvoje zajedno,brzo sam se pribrala kako majka ne bi posumnjala
"Naravno,čak šta više,planiram da im priredim piknik" veselo sam uzvratila na šta se ona osmehnula
"Izabela,draga,oprosti što sam sumnjala u tebe,znaš i sama da je nezamislivo kao i nedopustivo da on i ti imate nešto" saosećajno me je zagrlila "nije trebalo da mislim tako o tebi,ti si ipak veoma bistra devojka" uzvratila sam zagrljaj
"U redu je majko" osmehnula sam se prekinuvši zagrljaj
"Hajde onda,ti nastavi sa pripremama za piknik" pomilovala me je po ramenu te otišla
"Hajde Katja" požurila sam kako bih našla Dijega,već je bilo podne i vreme je brzo prolazilo
"Izabela" bistro se osmehnuo silazeći sa konja
"Imam nešto da ti saopštim,nisam ti ranije rekla jer nisam mislila da bih morala ali sada.." pognula sam glavom na šta me je on uzeo za ruku i primakao bliže sebi
"Možeš mi reći. Ne želim da budeš zabrinuta.."
"Rekla sam majci kako ste Katja i ti zaljubljeni.." jedva sam izgovorila te reči,on je pogled skrenuo ka Katji te ga vratio ka meni "to sam uradila kako ne bi sumnjali"
"U redu je. Mi znamo istinu,ali nekako ćemo vremenom skloniti svaku sumnju" blago se osmehnuo te mi pomogao da se popnem na konja a zatim se popeo
Naslonila sam se leđima uz njegove grudi,upijajući njegov miris i dodir. Volela bih da ovo traje zauvek. U povratku smo morali da požurimo jer je odavno zašlo sunce i ne bih smela da kasnim..
Žurili smo sa konjem,on se uplašeno sapleo te smo Dijego i ja pali sa njega. On je uplašeno odjurio.
"Izabela,jesi li dobro" polako i teško je ustao te me pridigao
"Jesam" klimnula sam glavu te ga pogledala,košulja mu je bila uprljana krvlju,uspaničeno sam ustala i počela da plačem "ti nisi,krvariš"
"Dobro sam,to je samo ogrebotina" nasmejao se
"Ne,moram to da ti zavijem" otcepila sam rukav sa košulje i previla ga oko grudi,bolelo me je da ga gledam takvog. "Imaš nežne ruke" izgovorio je kroz osmeh što me je nateralo da se nasmejem "prestani se zezati,moramo poći" ustali smo i polako krenuli,stavila sam njegovu ruku preko svojih ramena i polako smo nastavili da koračamo,pored ogrebotine povredio je nogu
"Izabela!" povikala je videvši me na vratima "šta ti se to dogodilo,da li je?" panično je vikala
"Dobro sam,Dijego je pao sa konja pa sam mu pomogla"
"Molim?" zgroženo me je pogledala povlačeći se korak nazad
"Bio je povređen,ne misliš valjda da sam ga trebala pustiti samog"
"Izabela,ne mislim da si ga trebala ostaviti ali pogledaj se" izdahnula je te mahnula rukom "Katja,tu si" pritrčala je ka njoj "Dijego se povredio,molim te da se ne uzbuđuješ. Možeš večeras da odeš kod njega i previješ ga" osmhnula se,tada sam ugledala taj sjaj u Katjinim očima,klimula je glavom i brzo odjurila
"Ja idem da se okupam. Laku noć" pozdravila sam majku a zatim se povukla. Strah,bes,svakakve emocije su mi prošle kroz glavu i telo. Sama zamisao Katje i njega samog terala je da mi krv ključa. Zatvorila sam vrata sobe i sela na pod,zbog nemogućnosti da vrištim,bilo mi je teže. Duboko sam udahnula,ubeđivajući sebe da će sve biti u redu,najgora pomisao koju sam dobila je ta da je Dijego teško povređen. Morala sam nekako da se priberem i nateram se da spavam.
...
Dijego POV
Sveća na malom stočiću je počela treperi,bila je skoro pri kraju. Misli su mi odlutale,razmišljao sam o Izabeli,o njenom strahu u očima..
"Oprosti,nije mi namera da te budim" tihi glasić je prekinuo moje misli i uputio se bliže meni
"Je l' te Izabela poslala? Kako je?" zabrinuto sam pošao da ustanem ali me je bol sprečila
"Dozvoli da ti namestim" polako je prišla i namestila jastuk iza moje glave
"Pričaj Katja,o čemu se radi?" nastavio sam uporno
"Gospođica je dobro. Gospođa me je poslala da brinem o tebi"
"Biću ja dobro,slobodno idi da spavaš"
"Kako si sada?" upitala je skupivši obrve
"Dobro sam" lagao sam,nisam želeo da zabrinjavam Izabelu,nema potrebe da brine
"Kako ne shvataš da je sve ovo njena krivica" izgovorila je kroz zube spustivši pogled u svoje krilo
"O čemu pričaš?" besno sam odbrusio "Ovo nije njena krivica već moja nepažnja"
"Shvatićeš ali će biti prekasno" brzo je izgovorila ozbiljnim tonom te odjurila
....
Izabela POV
Noć mi nije davala mira,želela sam da se išunjam i obiđem ga ali to bi samo privuklo pažnju..
Ideje su nadolazile a moje misli nisu prestajale da govore,glasnije i jače. Ustala sam iz kreveta i ponerila tepih,uplalila jednu od sveća i sela na pod,znala sam da ono što radim ima velike posledice po mene ali to je jedino rešenje,jedini način,uzela sam posudu i britvu te se vratila nazad na pod. Prerezala sam venu na zglobu i pustila da krv teče u posudu. Prste sam umočila u krv te počela da crtam veliki pentagram,potom unutar svakog kraka određeni simbol i na kraju oko koje će prizvati Bogove koji će svedočiti mojoj odluci.
"Bogovi,svi duhovi i veliki univerzume,ja Izabela Salvatore sluga prirode predajem polovinu svojih moći mom voljenom,mom suncu,neka se u svakom narednom životu sretnemo kao Sunce što susreće Mesec. Biće jednak meni,on je Sunce a ja Mesec,on je svetlost a ja tama..."
Na trenutak sam izgubila svest zbog čini koju sam izvela,kao što rekoh,biće posledica. Blago sam se zaljuljala ustajući,prislonila sam šaku na zid te se ispravila a potom vratila tepih preko krvavog pentagrama i legla u krevet..
Dijego POV
Svanulo je,sunce se probijalo kroz tanko staklo mog prozora. Ovog jutra sam se osećao drugačije,bolje. Rana je nestala kao i bol. Jedino o čemu sam mogao da razmišljam je ona..
Obukao sam se te izašao,ona je već bila tamo,sijajući na suncu. Nisam mogao a da se osmehnem
"Došao si" priletela mi je u zagrljaj,obavio sam ruke oko njenog struka i blago je podigao "ne boli te?" zabrinuto je upitala posmatrajući nogu
"Ne,zapravo,osećam se odlično" njene oči u tom trenutku su dobile sjaj,osmeh joj se raširio i zagrlila me je čvrsto
"Dobro je,uplašila sam se da ću te izgubiti"
"Nećeš nikad"
"Gospođice Izabela" muški glas se začuo nedaleko od nas vikajući,nisu nas valjda uhvatili...