Katarina P. O. V.
Sedim i samo se molim da Vidak dođe što pre.
"Diši. Je l boli mnogo?" Branka uplašeno sedi pored mene i drži me za ruku.
"Gde si?" Već drugi put zove Vidaka.
"Požuri jebote." Besno izgovori i prekine vezu. Sigurna sam da je Vidak podjednako uplašen svesna šta je on sve prošao ali nema moć da leti.
"Diši. Dolazi."
"Možeš da ustaneš idemo da se presvučeš?"
"Mogu." Polako ustanem dok držim Branku za ruku.
"Evo dođi pomoći ću ti obuci ovu haljinu. Lakše je." Govori mi dok baca haljinu ispred mene. Zahvaljujući njoj nekako se presvučem. Bolovi su sve jači.
"Stigao je. Čekaj ovde." Spusti me kada začujemo zvono.
"Požuri, u njenoj je sobi. Ima velike bolove."
"Dođi, idemo odmah." Govori mi dok me polako podiže u svoje naručje.
Plašim se šta sada sledi ali sada znam da ću za par sati držati svoje maleno biće u rukama.
"Sešću sa njom. Ajde Vidače ubrzaj se." Izgubljeni smo totalno. Vidak vozi brzo Branka ga konstanto ubrzava iako me drži za ruku i govori mi da slobodno njoj prenesem svoj bol osećam kako drhti.
"Halo? Da. Ja sam trebaš mi u jednoj bolnici. Šaljem ti adresu. I jebeno budi brz."
Prvi put vidim ovakvog Vidaka, besan je dok sa nekim priča ali dok gledam u njega primetim odsjaj u oku. Čovek sa kojim je pričao nije stigao ništa da kaže osim kratkog molim.
"Stižemo za dva minuta." Vidak nas obavesti iako smo i same svesne, kao da sebi olakšava.
Parkira se brzo i odmah otvara vrata sa moje strane. Nosi me ka bolnici. Sestra nas odmah ugleda.
"Idemo. Doktor će sada doći."
"Pozvao sam i ja doktora, pridružiće vam se za par minuta. Verujem da znate da vam neću oprostiti nijednu grešku."
"Vidače, smiri se. Dođi." Branka pokušava da ga smiri iako sam odlično svesna da je ovo sve zbog njegove sestre. Sigurna sam da postoji i nešto što mi nije rekao.
Sve se tako brzo odvija, slušam instrukcije doktora. Nakon pola sata začujem plač, nemam puno snage ali kada mi sestra spusti bebu kraj mene, suze se same pojave.
Dva doktora su bila kraj mene. Drugi koji je stigao malo kasnije me je celo vreme bodrio. Molio da izdržim još malo i svesna sam da mi je trebala podrška.
Zaplačem kada shvatim da moja beba neće imati oca ali ja ću joj biti sve. Gledam je kako ima prelepe okice, maleni nosić i shvatam da sam sebi rodila novi život.
"Beba će prvih sat vremena biti sa Vama. Kasnije ćemo je srediti." Sestra me obavesti kada ostanem sama.
"Katarina, dobro si?" Branka i Vidak uplašeni hodaju ka meni.
"Jesam, pogledajte." Odmah se smeste kraj mene i zadivljeno gledamo u maleno biće kraj mene.
"Nismo hteli da te ostavimo samu ali nam nisu dozvolili da uđemo."
"Nema veze, sada ste tu." Svesna sam da ipak nisam sama.
"Da li si razmišljala kako će da se zove?"
"Da, Nikolina." Odgovorim čekajući Vidakovu reakciju.
"Nikolina?" Upita me iznenađeno.
"S obzirom da je bila i moja sestra želim da moja devojčica nosi njeno ime."
"Hvala ti." Vidak tiho izgovori dok se bori sa svim emocijama.
"Idemo da proslavimo ovo." Branka progovori kada sestra obavesti da moraju da izađu kako bih ja prešla u sobu.
Vidak P. O. V.
"Gde idemo?" Upita me Branka kada izađemo iz bolnice. Primetio sam da se promenila, daleka je iako sam pokušao da pričam sa njom.
"U klub, pozvaću i ostale. Trebali bi i Andriju da pozovemo." Izgovorim dok tražim broj od dobrog prijatelja kako bih zakazao separe.
"Moram da se sredim." Izgovori uzbuđeno.
"Znam idemo do stana." Sačekam je u dnevnom boravku dok se sprema za to vreme obavestim sve. Andrija mi odgovori da je van grada ali da će Mira doći.
Kurac mi se ukruti kada ugledam Branku u kratkoj haljinici. Božanstvena je.
"Možemo malo da zakasnimo?" Upitam je dok mi odlučnim korakom prilazi.
"Šta bismo radili?" Opkorači me i spusti se na moj ud. Nastavi da meša kukovima namerno me izazivajući.
Podignem joj haljinu jako teško jer je jebeno preuska. Prstima mi pređe preko uda i odmah krene sa sklanjanjem višak materijala.
"Nemam kondom." Obavestim je između poljubaca.
"Rekla sam ti da pijem pilule." Tužno izgovori ali odmah se spusti tako da sve misli sklonim u udaljeni deo mozga.
Uvija se i neprestano traži još dok sedimo u fotelji.
Ljubi me bez prestanka, zahtevno i posesivno.
"Volim te." Šapne mi na ivici orgazma.
Dvadeset minuta kasnije vozim ka klubu, Branka je u svojim mislima okrenuta ka prozoru. Uhvatim njenu ruku i ostavim poljubac. Na kratko me pogleda kada primetim da je tužna.
"Ljubavi šta se događa?" Parkiram se ali joj ne dozvolim da izađe.
"Ništa, samo sam srećna zbog Kaće." Kratko odgovori i poljubi me kratko.
Iako je tri ujutru klub je pun, za separeom su Bogdan i Maja nažalost došla je i Mira. Ne sviđa mi se ta devojka uopšte.
Maja uporno zove Branku kako bi igrale dok se ona povlači. Sedi kraj mene i tužno gleda.
"Želiš da idemo kući?" Upitam je. Koliko god želio da slavim ona mi je na prvom mestu.
"Ne. Ovaj moram ti nešto reći. Želim da raskinemo." Gleda me u oči i jebeno se pitam da li sanjam ili sam previše popio.
"Ja sebe ne vidim u ovoj vezi. Žao mi je ali tako je najbolje." Pokupi svoju torbicu i otrči ka izlazu odmah krenem za njom ali me Bogdan spreči.
"Nemoj, pusti je sada."
Poslušam ga svestan da sada mogu napraviti nešto što ne želim.
"Idem sa njima. Sutra ćete pričati. Biće sve okej." Ne razumem čemu sve ovo? Zar nije sve bilo odlično?
Naručim još par tura, ne znam tačno koliko.
Budim se i privučem Branku bliže. Predaleko je. Pomirišem njenu kosu, ali ne miriše isto.
"Mm budan si." Otvorim oči kada čujem odvratan glas.
"Šta radiš ti?" Besno je upitam. Gledam i ne verujem jebena Mira leži u krevetu.
"Ne sećaš se kako nam je bilo lepo?" Odjednom sećanja nadolaze, Branka je tužna, Branka raskida sa mnom i onda prekid.
"Ne znam o čemu pričaš ali ne želim da te vidim." Obučem se na brzinu i izađem iz hotela. Glava me ubija.
Nisam prevario Branku. Znam da nisam.
Nedelju dana kasnije
Konačno izlazimo iz bolnice. Neprijatno osoblje je moj produženi boravak učinilo nepodnošljivim.
Iako sam mislila da sam odlično prošla i da je sve u redu, posle operacije se toliko toga iskomplikovalo da sam ostala u bolnicu i duže nego što je trebalo.
"Da li želiš nešto posebno da jedeš?" Mama me upita dok izlazimo iz bolnice.
"Ne mama. Želim samo da odmorim."
"Dobro."
Beba je izuzetno mirna. Spavala je dok smo išli u stan.
"Smestiću je da spava, odmori se i ti." Mama mi govori. Tata me drži za ruku s obzirom da ne mogu normalno da hodam. Iako su bolovi ogromni kada pogledam u svoju mrvicu sve je vredno.
Primetim da su Branka i Vidak udaljeni skoro i da ne pričaju ali ništa ne pitam zbog mojih roditelja.