Njegova Opsesija (Završena)

Part 1

2 godine posle...

Ketrin

“Feniks. Ptica koja je morala da prodje kroz sedam osecanja. Ljubomora, bes, zaborav, ljubav… Nakon prolaska kroz ova osecanja, samo jedna ptica ostaje. Ako prezivite sedam razlicitih osecaja, zaista cete videti istinu.”

Dok citiram reci iz knjige, knjige koju sam ja napisala. Knjiga koja je posvecena njemu, nasoj ljubavi obuzima me neobjasnjiva jeza. Onaj zaboravljeni osecaj, osecaj da je on tu. Osecam ga, osecam njegovo prisustvo. Ludim, opet ludim. Mrzim ove flesbekove stvari, osecaja kojih se ne zelim vise secati. Onog trena kad sam zavrsila svoju knjigu, sa poslednjom tackom stavila sam tacku na nas. Ostavila sam nas tu u knjizi, tamo cemo ziveti zauvek. Cak sam nam I kraj izmenila, tamo smo srecni. Gledam u osobe koje sede ispred mene, oni su dosli na jos jednu od mojih promocija. I vidim ga, sedi I gleda me onim svojim mracnim ocima. Telo mi drhti. Prtiskam predeo izmedju grudi, drzim cvrsto jedinu stvar koja mi je ostala od njega od nas. Zazmurim, osecam ga, tu je. Govorim sama sebi.
Disi Ketrin, disi.
Otvaram oci, nema ga. Opet moje halucinacije. Zar je opet pocelo. Iz misli me prekida nepoznata zena koja je ovde zbog moje knjige, zbog nas, nase ljubavne price.

“Ptica iz pepela najvise lici na Vas. Da li ste Vi ustali iz pepela?”

Ne razmisljam pre nego joj odgovorim, vec automatski izustim.

“Ja nisam uopste ustala, jos uvek gorim.”

Pogledam u Taru koja je postala sem moje najbolje prijateljice I moj izdavac, ocima joj dajem znak da sam gotova. Da sam lose. Ona zna. Ona I Megi znaju sva moja stanja u kojima sam bila nakon njegovog odlaska. Ustaje istog trena obracajuci se mojim citaocima.

“Hvala Vam svima sto ste dosli na promociju knjige, na zalost nemamo vise vremena, ceka nas dug put, a I nasa Ketrin se umorila. Hvala Vam svima sto ste bili ovde danas sa nama, do sledeceg vidjenja uzivajte u njenoj knjizi.”

Ustajem zurno sa stolice I odlazim sto brze iz prostorije gde se do pre par trena odrzavala promocija. Lutam ulicama bez cilja pokusavajuci da nadjem bilo sta sto me ne podseca na njega, bilo sta sto bi mi skrenulo misli. Iz vedra neba pocinje pljusak, trcim trazeci bilo kakav zaklon ne bih li se spasila kise, njega, nas. Stara ja, ona od pre dve godine ne bi trazila skloniste od kise, stara ja bi igrala na kisi, smejala se. Ali od stare mene nije ostalo nista, posle njega ostale su samo pukotine, bol, pepeo. Boli I ne prestaje, ali onda nakon nekog vremena ne osecas nista. Samo praznina. Mrtva sam, samo srce jos uvek daje znake zivota. Posle njega vise ne verujem u ljubav, ne verujem u ista. Vise ne placem, isplakala sam sve suze onog trena kad je otisao, kad je bez reci nestao iz mog zivota. Tog trena me je ubio.
Dan koji je trebao da zapocne kao najsrecniji dan u mom zivotu, pretvorio se u pakao. Pala sam na kolena, zbog coveka koji mi je oduzimao dah ljubavlju, ostala sam bez daha. Moja prva ljubav. Covek kome sam najvise verovala, covek zbog koga sam bila spremna da se  odreknem svega na dan nase veridbe bez ikakvog objasnjenja, napustio me je I otisao. Mesto na kome smo se rastali, trebalo je biti mesto na kome cemo se vencati.
Usla sam u prvi kafic na koji sam naisla. Sela I narucila topli caj ne bi li me ugrejao. Zacula se pesma u kaficu.

“World was on fire
No one could save me but you
Strange what desire will make foolish people do
I never dreamed that I’d love somebody like you
I never dreamed that I’d lose somebody like you.”

Ta pesma, pesma koju mi je on pustao, pesma koja je svirala onog dana kada sam ga opet videla, onog dana kada je sve pocelo. Pesma koja me boli, ona je so na mojoj rani. Kakav je ovo dan? Bio je tako obican utorak, a onda je sve pocelo da se menja onog trena dok sam citirala reci iz svoje knjige, onog trena kada sam ga osetila. Ne necu da dozvolim da halucinacije opet pocnu. Izvukla sam par novcanica iz torbe, ostavivsi kraj racuna na stolu. Izasla sam iz lokala cekajuci na trotoaru tren kada cu moci da predjem na drugoj strani ulice. Na semaforu je zasvetlelo crveno svetlo za vozace, ali ja se nisam pomerala, moje telo je bilo ukoceno, nisam mogla da disem, dok je srce tuklo kao ludo, a koza se jezila. Dzip koji se zaustavio na semaforu, covek koji je bio u njemu, on. Trepnula sam par puta ne bi li oterala halucinaciju, ali I dalje je bio tu, sedeo je na zadnjem sedistu I razgovarao sa nekim telefonom. On, to je on. Iz stanja soka I misli me je trgao zvuk mobilnog telefona. Mehanicki sam se javila, ne progovarajuci ni rec.