Slaba tačka

14

Nakon jutarnjeg rituala nazovem šefa koji mi u startu kaže da je odobren moj premeštaj na moje staro radno mesto i poželeo mi sve najbolje. To ne bi bilo čudno da sam ja tražila premeštaj. Nazovem moju staru šeficu koja mi sve to potvrdi i još mi kaže da odmorim danas i da mogu od sutra da počnem da radim. Ništa mi nije bilo jasno a kad je to slučaj znam da je Lucifer umešao prste. Manem se posla i nazovem majku, kažem joj lepe vesti – da sam se vratila kući, iako nemam veze sa tim i ona se obraduje. Naredila mi je da dođem odmah kod nje tako da se obučem i krenem kući.

Od Lucifera zvanično ni traga ni glasa ali znam da će se pojaviti a onda ću da mu jebem sve po spisku.

Majka me dočekuje sa hranom, nisam ni znala koliko sam gladna dom me miris nije opio.

- Trebalo je ranije da me obavestiš da se vraćšaš kući – majka me kori.

- Znam, mama izvini.

- I gde uopšte živiš, otkazala si kiriju za stan koji si delila sa... devojkama – rekla je tužno.

- Kod Lucifera.

- O... zašto i njega nisi dovela?

Zato što ne može ni Interpol da ga pronađe.

- Radi majko – slažem jer je objašnjenje duže od zida u Kini.

- Mogla si da ga sačekaš. Iskreno mila... – izdahnula je i stavila ruku preko moje.

- ... mislim da si napravila odličan izbor. Ponosna sam na tebe.

Koncentrišen se da ne frknem na njene reči.

- Pa jeste li razgovarali o venčaju? Kad već živite zajedno – odjednom menja temu. Da, cilj moje majke je da me uda.

- Mama... hajde da promenimo temu. Nisam raspoložena za venčanje.

- Je li to zbog cura? Nedostaju ti?

- Naravno da mi nedostaju! I to svakog dana. One su mi bile poput sestre.

- Znam, znam. Ali one su mrtve, ne ti. Život teče dalje. Znam da ovo zvuči grubo ali tako je kako je.

- Da, tako je kako je.

- Život je pred tobom dete moje kao i problemi koje nosi sa sobom.

- Problemi – još problema.

- Ali i sreća. Treba da zasnuješ porodicu, rodiš decu... dete je potpuno druga dimenzija, ljubav drugačija od svih, najsnažnija i najemotivnija.

- I ja tebe volim mama – zagrlim je.

- Biće sve u redu bebo.

- Hvala mama, ovo mi je trebalo.

. . .

Ulazim u stan i skidam štikle, automstski osetim miris hrane u vazduhu i nastavim da hodam.

Evo ga. Moje markantno savršenstvo koje sedi u fotelji bez čarape i gornjeg dela odeće. Ispred njega se nalazi čaša alkohola zlatne boje, pored nje je daljinski od tv-a a pored daljinskog lap top, Lucifer nešto gleda na njemu. Sve skupa izgleda kao da je ovde svake večeri, kao da se vraćam kući gde me čeka život, gde me čeka on. Ali realnost je drugačija jer on me nikad ne čeka kod kuće.

Samo je podigao pogled prema meni kao da zna da stojim ovde, pronašao me je u milimetru. Progutam knedlu jer ga nisam videla više od šest meseci a on je i dalje isti, isto deluje na mene, kao da vreme nije prošlo. Međutim vreme je prošlo ali nije odnelo sa sobom probeme koje imamo.