Onaj kog sam volela ili oni kojima sam verovala

1. (2018)

~uvod~
Ja:da to je moja tužna priča i način kako sam izgubila sve do kojih mi je stalo.
Da bi počeli ovu priču moramo da se vratimo čak u 2018
~prošlost~
"spakovala sam sve mama ne brini" rekla sam ubacivajući kofer u gepek od auta
"to uvek kažež i uvek nešto zaboraviš" nervozno je pričala noseći moj ranac
"idem da se pozdravim sa tatom" odgovorila sam i otišla do oca koji je sedeo ispred kuće za stolom i pio kafu
"vidimo se" rekla sam poljubivši ga u obraz
"srećan put i pazi šta radiš" "uredu tata ne brini" sela sam na sedište iza mame i krenuli smo proverila sam da li mi je pasoš i saglasnosg spakovana i opustila se. Nisam se predstavila ja sam Zoi Nikolić imam 13 godina i sada idemo do autobuske stanice gde treba da se nadjem sa ostalima, putujemo na kamp, letovanje u Bugarsku preciznije u Kranevo.
"dogovorila sam se sa Elom da sedimo zajedno na panorami(prednji deo autobusa na sprat) a Jan će mi pomoći da sačuvam mesta za Natali i Teu"
"biće vam super" odgovorila mi je mama
Ubrzo smo stigli na stanicu gde sam videla puno ljidi ali bio je i veliki broj meni nepoznatih ljudi parkirali smo se odmah sam istrčala i zagrlila Jan-a Jan je inače moj najbolji drug i ima 11 godina "pa gde si ti bre nema te"
"evo me nema ni tebe" razgovarali smo dok su ostali polako pristizali....

Prvi put pišem ovde i ne zamerite ako su delovi malo kraći.