Obitelj Evans #2✅

17. KAYLEIGH

Kay je trenutna. . Zabavljat ćemo se dok nam bude zabavno...

U mojoj glavi odzvanjaju rečenice koje sam čula kako je Leo vikao u sobi. Nisam znala što se događa i o čemu razgovaraju, ali izgleda da sam ja bila problem. Nisam ni sama znala što da mislim, posljednjih dana nam je bilo jako lijepo i svaki trenutak s njim ostat će mi urezan u sjećanje. Moja razmišljanja prekinulo je kucanje na vratima. Nježnim hodom odlazim do ulaza, a na vratima je stajao Raf i Leov ujak.

„Dan Kay, kako si, je li Leo tu?

„Bok Raf, zdravo Rob. Leo je tu, sad ću otići po njega." Rekla sam brzo i krenula u sobu, iako to nisam željela. Ne želim ga više gledati u oči i nisam mu potrebna očito.

Ulazim u sobu i zatičem Lea kako ljubi Beth. Momentalno ostajem na mjestu, glas iz mene ne izlazi. Stojim i buljim u prizor ispred sebe. Nekakav tihi glasić izađe iz mene.

„Leo, Raf je..."

Naglo se otrgnuo od Beth i pošao do mene.

„Kay nije kako ti misliš..." rekao je panično.

„Ja sam trenutna, razumijem..." započela sam, želim mu dati doznanja da sam sve čula. Barem ono što sam trebala.

„Kay nisam tako mislio..." prekinuo me.

„Leo, ne zanima me, sve mi je jasno, bolje se priberi jer su ti na vratima od apartmana brat i stric mislim da su imali želju iznenaditi te." Rekla sam i povukla se u sobu. To je bilo sve od mene za danas i za nastavak našeg odnosa.

Kay je trenutna. . Zabavljat ćemo se dok nam bude zabavno...

Opet mi se iste rečenice vrte po glavi dok gledam u strop svoje sobe, zavaljena u krevet. Načula sam kako se Leo pozdravlja s rodbinom i osluškujući što se događa lagano sam tonula u san.

Ne znam čemu sam se ponadala. Muškarci poput njega nikad ne ostaju, oni prolaze kroz živote i ostavljaju za sobom samo trag suza, poput nekog nevrijemena, popraćenim zrakama sjajnog sunca. Proganja me osjećaj da nikad neću biti dovoljna nekom. U meni je zavladao osjećaj postojanosti i privrženosti. Ali izgleda, bilo je jednostrano. Svaki put kad poželim sebi i svom životu pružiti šansu, univerzum kao da mi se naruga s one strane i uživa u mojoj patnji grickajući kokice. Želim da se to promijeni. Da ja budem ta koja gricika kokice i uživa u pravilima vlastite igre. Ne želim biti trenutna, ne želim biti nečija zabava. Želim biti nečija budućnost i sreća. Želim biti voljena i da mi se svaki trenutak u mom životu isplati. Da onog trenutka kad ostarim i stisnem u svom umu replay na vremena koja su se dogodila i osjećaje koje sam proživjela da osjetim ljubav, sreću i postojanost, a ne prazninu i samoću. Nitko od nas to nije zaslužio. Nadam se da Bog za sve nas ima one prave karte, smo čekam trenutak kada će moje biti okrenute.

„Kay, mogu li ući?" govorio je Leo s mojih vrata, prekinuvši moje dubokoumno razmišljanje o životu.

„Ne želim."

„Želim ti objasniti, kvragu nisam ju ni ljubio, njene su usne samo bile na mojima."

„Nije ni važno ja sam trenutna, prekinuli bi naš odnos kad-tad."

„Nije, Kay, ja..."

„Samo odi, molim te. Daj mi vremena da budem sama. Toliko mi samo treba."

„Hoćeš li me saslušati kad se odmoriš?"

„Ne mogu ti obećati." Rekla sam i okrenula se u postelji. Sklopila sam oči i zamišljala da spavam i da živim život kakav svaka djevojka želi i tako sam zaspala.

Zašto smo mi žene takve i svakog puta izabiremo frajere koji nas kasnije koštaju glave. Nije lako biti žena, ali što je realno, ukusi su nam kriminalni. One dobre dečke stavimo u friendzone, a oni loši naš um zauzmu 1/1. Potreban mi je odmor od svega toga. Leo i ja se ponovo izbjegavamo i ne razgovaramo. To nam je više postala svakodnevnica od kad živimo zajedno.

Vikend sam provela s blizancima, koji sad već imaju devet mjeseci. Pomalo su počeli puziti po podu, dosađivati više nego inače. Jedva čekam da počnu pričati i njihov prvi rođendan. Imam osjećaj da Hanna i Tony planiraju još djece kada ih čujem kako se šale jedno s drugim.

Izašla sam iz sobe i začula lupanje vrata. Bila je to Beth, uplakana. Nije da sam zainteresirana baš za tu curu, uostalom, ona je ljubila mog...hmm... poludečka, ne znam ni sama.

„Beth, jesi li dobro?"

„I ne baš. Prije svega htjela bi ti se ispričati."

„Nema potrebe za tim."

„Gle, Leo i ja smo bili najbolji prijatelji godinama i ono što mogu potvrditi, a to sam čula i od njega je da je njemu zaista stalo do tebe i želim ti se ispričati zbog onog poljupca. Nisam to trebala učiniti jer ipak nije on moje vlasništvo. Tad sam mislila na sve osim na njega i tebe. Nadam se da mu možeš oprostiti, meni ne trebaš."

„Hvala ti na ovome, ali nije stvar u poljupcu. Čula sam dio vašeg razgovora."

„E onda razgovaraj s njim. Bolje će biti za oboje."

Beth se pokupila, a Leo je izašao iz sobe, pretpostavljam kako bi razgovarao sa mnom.

„Lijepo je naučila ovaj monolog."

„Želio bi razgovarati s tobom."

„Razgovarajmo onda." Rekla sam smireno. Ne želim da vidi kako patim.

„Htio sam ti se ispričati zbog onih riječi. Samo sam pokušavao Beth i sebe uvjeriti da mi ne značiš."

„I što si odlučio."

„Daj Kay ne ponašaj se tako, budi bar malo susretljiva."

„Mislim da si tu susretljivost davno ispucao."

„Kay..."

„Dobro utvrdili smo da nisam samo zabava, što je s onim da sam trenutna?"

„Nisi trenutna, Kay žao mi je."

„Ni neću moći biti, znaš razmišljala sam, možemo biti samo prijatelji. Uzmi ili ostavi?"

„Prijatelji?"

„Da." Rekla sam mu i pružila ruku.

On je svojom obuhvatio moju, a sama sam znala da je to sve nemoguće.

Evo jedno kraće poglavlje. Što mislite hoće li uspjeti biti prijatelji? Nadam se da stiže još jedno do nedjelje. Uživajte!