Nepoznato

Bitlsi i pahuljice

Šest je sati. Prvi zvuk koji Kejla čuje je njen alarm, odnosno pesma "Yesterday". "Stvarno bi trebalo da promeniš taj ton." Na ulazu u njenu sobu stoji Eron, Kejlin mlađi brat. "Neću da ga promenim, balavče, volim tu pesmu", odbrusi mu ona. "Bukvalno je pevaju bube. Ne čudi me što slušaš takvu muziku, i sama nisi daleko od bubašvabe ili nečega sličnog." Na Kejlinom licu se već video bes. "Začepi ili ću reći mami da si sinoć bio sa Majom umesto kod Parkera. Kladim se da jedva čeka da te primora da čistiš kupatilo svaki dan sledeće tri nedelje." Eron pocrvene, zausti da kaže nešto, ali strči niz stepenice umesto toga. Kejla se nasmeši sebi u bradu. Znala je da mu je to slaba tačka. A opet, koliko teko može biti pronaći slabu tačku jedanaestogodišnjaka?

Nakon nekoliko minuta zurenja u plafon, Kejla je odlučila da je krajnje vreme da ustane iz kreveta i spremi se za školu. Teturajući se iz kreveta polubudna, navukla je prve farmerice koje je videla u ormaru i svoju omiljenu majicu sa slikom Bitlsa. Na kraju krajeva, nije ni bilo bitno ta će obući, jer to je Kejla Braun. Ona izgleda dobro u svemu.

Navlačeći na stopalo čarapu, Kejla je otrčala do kupatila, očeljala talasastu smeđu kosu i nanela malo maskare na trepavice, čisto da izgleda manje neispavano od prethodne noći. Samo Bog zna šta je sve radila i koliko je popila. Sve to je ona znala je bilo to da se nije ljubila ni sa kim ovog puta. Jer, da jeste, njen najbolji drug Ostin bi već poslao preko dvadeset poruka u kojima objašnjava zašto nije trebalo da uradi to što je uradila. "Da Ostin nije brižan,možda bi bio dosadan.", pomisli ona, stavljajući pastu za zube na četkicu. Telefon nije vibrirao ni jedan jedini put, a to je značilo da nije mnogo zabrljala.

Sišla je niz stepenice i sipala malo mleka u činiju. "Nemoj da si se usudila!", povika Eron. "šta, da stavim mleko pre žitarica? Samo me gledaj.", odgovori mu, uzimajući kutiju "Lucky Charms". "Ne, ne to", reče on, "to je moja činija. Ona činija." Kejla pogleda dole. Istog trenutka mu je dade. "U pravu si, izvini. Neće se ponoviti." Eron uze činiju i prosu mleko u sudoperu. "Bolje bi ti bilo.", odbrusi joj, a zatim otrča uz stepenice, verovatno po ranac. To je bila činija koju mu je njihov otac dao kada je dečak bio sasvim mali. Nekoliko meseci kasnije, preminuo je u saobraćajnoj nesreći. To je razlog zbog kog je bila toliko posebna.

Kejla je zgrabila jabuku iz posude za voće koja je stajala na trpezarijskom stolu. "Pretpostavljam da će ovo biti moj doručak.", pomisli, a zatim uze torbu i povika Eronu da siđe dole kako bi ih odvezla u školu. "Radije bih išao busom nego da me vozi ludača koja je dobila vozačku pre tek mesec dana.", reče joj brat. "Mama je rekla da moraš da ideš sa mnom jer su zamenili vozača autobusa. Džefri je na godišnjem odmoru.", reče mu. Ako je Kejla znala bilo šta, znala je da laže. "Okej", začu se sa sprata iznad, "ali nosiću kacigu". Kejla se nasmeši. Bilo je tako lako prevariti dete. Ko uzima godišnji odmor usred aprila?

Kroz petnaest minuta, oboje su bili u hodnicima svojih škola. Kejla je pogledom tražila Ostina. Kako ga nije bilo, pretpostavila je da je već otišao do ormarića. Njihovi ormarići bili su jedan do drugog. Ta pretpostavka se ispostavila tačnom - ispred ormarića je stajao plavokosi mladić svetlog tena. Nosio je, kao i obično, belu koulju kratkih rukava i svetle farmerke. Izgledao je kao pravi štreber. Nije da nije bio štreber, jer mu je izveštaj svake godine bio besprekoran, a na odmorima je čitao knjigu o nuklearnoj fizici, ali Kejla je već bila naviknuta na to. Na kraju krajeva, teško je da se ne navikneš na nešto što ti stoji pred očima gotovo celog tvog života.

"Hej", reče mu, naslanjajući se laktom na zid. "mogu li dobiti detaljan izvetaj svega što sam sinoć zgrešila?", upita ga uz širok osmeh. "Ne znam o čemu pričaš"; reče joj zbunjeno, "sinoć sam išao u posetu tetka Megi sa svojima, sećaš se?" Kejla se zamisli na trenutak. Bio je u pravu. "Tačno, da. Kako je stara Megi? I njenih", zastade na sekund i poče da broji na prste, "osam pitbul terijera?" "Fino, nije kao da radi bilo ta osim to okopava baštu svakog dana." On pogleda na sat. "Trebalo bi da krenemo. Matematika počinje za koji minut, a hteo sam da svratim do česme na prvom spratu i popijem malo vode. Kejla izvadi flašicu vode iz torbe i dade mu. "Evo, nećemo žuriti. Iscrpljena sam od sinoć." "Zar ne misliš da bi trebalo da pita nekoga šta si radila? Mislim, nije kao da nemaš koga." Bio je u pravu. On je uvek u pravu. "Ma šta je najgore što sam mogla da uradim? Ne mogu sada da se nerviram. Hajde, idemo na čas." I otišli su.