Zlatna sloboda

Sin pomognu ocu da ubaci mrežu i sklopi je. Mikon sede za jedno veslo i čekaše sina da sedne za drugo. Međutim primeti da Pandion i dalje gleda prema određenom mestu.

„Moramo da krenemo. Odmah!", reče otac.

Nebo naglo poče da se oblači sivim oblacima, i vetar postajaše sve nepovoljniji.

„Sine, ako ostanemo samo još malo ili će nas vetar nanesti na stene ili na pučinu. I sam znaš za Posejdonovu kletvu, ne moram da ti je ponavljam opet. Danas nas je darovao, nemojmo ga srditi. Krenimo odmah."

„Ne!" - okrenu se Pandion prema ocu.

Mikon je znao da je Pandion tvrdoglav, da neće odustati od svoje namere i da će svakako želeti da proveri svoju tvrdnju bez obzira šta mu on bude rekao. Te mu samo klimnu glavom u znak odobravanja.

Pandion skoči sa čamca u otvoreno more i poče da pliva brzo prema mestu gde je video da je nešto palo u more. Iako mlad, vešt je plivač, i u kondiciji, te mu čak ni par kilometara plivanja nije predstavljalo problem. Voli more, i nema strah od njega, što dokazuje i činjenica da može da zadrži dah ispod vode veoma dugo.

Njegovom sinu je trebalo svega par minuta da dođe do tog mesta. Otac je pratio sina pogledom jer nije mogao dovoljno brzo da vesla da bi ga sustigao čamcem. Odjednom primeti da je njegov sin nestao sa površine.

„Zaronio je" - reče on naglas, pokušavajući da ubedi samog sebe da nema razloga za brigu dok je i dalje veslao prema mestu gde je poslednji put video sina. Međutim sin se nakon par minuta i dalje nije pojavljivao.

Mikon je već stigao na mesto gde je Pandion zaronio.

„Nemam razloga za brigu, pričao mi je kako može da zadrži dah baš dugo" - pomislio je uveravajući sebe da je sve u redu.

Počinju da se pojavljuju mali mehurići na par metara od čamca, i Mikon kroz čisto more vidi da se nešto približava površini. Da, bio je to njegov sin. Izronio je duboko udišući vazduh. U ruci iznad glave je držao komad platna u koje je nešto bilo uvijeno.

„Oče, to je beba. Beba je u platnu. Bilo je i neko kamenje u platnu, ali sam ga izbacio dok sam bio pod vodom.", reče Pandion iznenađeno. Mikon preuze platno, a zatim mu pomogne da se ovaj popne na čamac. U platnu je bila umotana beba. Dečak sa krupnim zelenim očima i kosom boje zlata. Mikon stavi uho na bebin stomak.

„Ne diše", reče Mikon prestravljeno, i poče da masira bebin stomak.

Već nakon nekoliko sekundi beba je počela da izbacuje vodu iz usta.

„Preživeće", reče Mikon uz dubok uzdah, i okrenu se oko sebe.

Nebo je postalo mračno. Tamni oblaci su se spojili.

„Uskoro će oluja, brzo!", reče sin.

Otac beše ponosan na sina zbog današnjeg podviga, i zbog toga obojca veslaše brže nego inače. Ali im vetar i talasi nisu dozvoljavali da priđu bliže ostrvu, već su ih terali dalje, na pučinu. Uzalud je bio sav njihov trud, sva njihova želja. Pustili su vesla, i voda ih je odnela.

More je previše nemirno i talasi postaju sve veći i jači. I jedan i drugi počinju da gube svaku nadu. Čamac se ljulja sve više. Pandion jednom rukom drži bebu, a drugom se drži za čamac da ne bi ispao, dok Mikoni počinje da se moli Posejdonu.

U tom trenutku nešto iskoči iz mora. Kapljice vode se razleteše svuda naokolo, i sve što otac i sin uspeše da vide pre nego što su sklopili oči je silueta žene.

„Nemoj se moliti, on te neće spasti", reče silueta dok ribari brisaše oči od vode.

„Sreća pa sam stigla ovde pre njega, bila sam bliža. Slušajte pažljivo šta ću vam reći."