Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

10. poglavlje

,,Treba li ti pomoć oko skidanja?" Tomić, večito smetalo sa svojom usiljenom duhovitošću dobaci i time samo nadraži Borisove nerve. Netrpeljivost među njima je počela kada je Mirić počeo da se nabacuje Đini.

,,Puši kurac, pičko!" Danica je bila bez filtera i ljubitelj sočnih, ni malo ženstvenih psovki.

,,Uh, opasnice... Dozvolio bih da mi..."

,,Nemoj da završiš tu rečenicu." Boris mu je uputio pretnju. Te se vratio nazad na svoju stolicu.

,,I ko je zadužen za nagli popravak ocena?" Vuk je preokrenuo očima.

,,Smaraš me, budalo."

,,Sinko, nemoj svoje frustracije da lečiš na meni. Mislim, razumem ja tebe. Ali, nisam ja taj koji je rekao Nini da je napametnije da budete prijatelji, a onda tebe naterao da se zaljubiš."

,,Nisi, ali zamisliću da jesi, pa te spucati par puta u tu brbljivu gubicu."

,,Bežim dok ne najebem."

Boris je ustao, nabacio ranac na leđa te izašao iz učionice. Vuk je ostao sam u tom redu do zida, zagledan u udžbenik ispred sebe. Misli su mu bile dalje odatle, tamo u onoj večeri kad je poljubio Ninu. Mesec dana su uživali u ukradenim momentima, poljubcima. Nevinom držanju za ruke, osmesima i noćnim razgovorima. Njihova zaljubljenost je bila zarazna, bili su savršeni zajedno. Uklapali su se kako izgledom, tako i karakterom. Vuk je pored Nine bio samo zaljubljeni dečak koji ju je gleda sa obožavanjem. Pored nje nije stajao mangup, niti školska faca. Pokraj nje je bio onaj Vuk na koga bi ona trebala biti ponosna. Licem koje je želeo da samo ona vidi.

Nina je postala njegova Niki. Smela i hrabra. Ona koja je jednom srednjoškolcu ukrala srce, kojoj će on u narednim godinama tako velikodušno pokloniti dušu. Posvetiti sve te godine. Zbog koje će želeti da postane neko drugi. Neko dostojan nje.

Na korake koji su usledili nakon zatvaranja vrata i tišine koju su izazvali, Vuk je lagano podigao glavu, te izgovorio u glas sa ostalim učenicima Dobar dan. Vratio se trenutku kada je napravio prvu grešku i time Niki kao devojku izgubio. Ostala je Nina kao njegova drugarica. Ona koja je prihvatila njegov predlog da budu najbolji prijatelji. I, koja je sa zaljubljenim sjajem u očima, prikrivenom ljubimorom i tugom u glasu komentarisala sa njim, njegovu tobože, novu devojku. Gimnazijalku plave kose i modrih očiju. Velikih grudi i slobodnu. Onu kojoj roditelji nisu branili da ostaje do ponoći, niti je uslovljavali ocenama...

Bio je ljut sam na sebe u tim trenucima i potezao priču kako mu ona ne sviđa. Kako i dalje samo nju, njegovu Niki, vidi kroz zaljubljene naočare, ali Nina ga je uporno odbijala. Suptilno u početku, zatim i drsko.

Vi niste jedno za drugo. Bile su reči njene mame koje su odzvanjale njenim mislima. Koje su i njenu percepciju remetile.

Ne vidim nas kao par. Ali, uvek ćeš biti moj prijatelj. Bile su reči koje mu je uputila i kojim ga je smestila u koš prijatelja. Ali ga nije obeshrabrila. Samo potakla da ide dalje, sve dok Nina ne popusti. Dok ne prihvati ono neizbežno, ono što je bilo njihova sudbina.

Hvala tii! Vodim te na sladoled posle škole

Telefon mu je zavibrirao, Ninina poruka obasjala ekran, smešak njegovo lepo lice.

Čekam te ispred kad zvoni

Pet reči i vratio je telefon u džep. A ruku podigao u zrak, spreman za odgovaranje.

***

Duga kosa joj je padala preko ramena, zelene oči sijale od sreće dok je gledala u vežbanku ispred sebe. Konačno je dobila i tu peticu, koja joj je garantovala zaključenu četvorku iz matematike.