Još se zvezde sjaje (ZAVRŠENA)

9. Poglavlje

Oko ponoći je iz ormara izvadila pidžamu i veš i uputila se prema kupatilu. Zadovoljna jer je naučila i više nego je mislila da će uspeti.

Kasnije, dok je sušila svoju dugu, neukrotivu kosu njen telefon koji joj je stajao uz butinu je zavibrirao a na ekranu je zasijalo ime koje je probudilo hiljade leptirića u njenom stomaku. Zbog koga bi joj srce svakog puta zaigralo, jako i ludo. Ime momka zbog koga se bez povoda i sve češće smeškala, lelujala u mašti...

U poruci joj je rekao kada kreću i gde će je čekati. U narednoj joj je zaželeo laku noć.

Nikada kasnije nije zaspala a ranije i ornija se nije probudila. Subotom u pola sedam je bilo i suviše čudno, skoro zabrinjavajuće zateći Ninu budnu i obučenu. Čak i sa laganom šminkom.

„Dobro si, Nina?"

„Ti si budna?!" Nina je poskočila na Tarin glas.

„Obično sam u ovo vreme budna, učim." Odgovorila je dok je pogled sa džezve koja je stajala na ringli i zagrevala vodu za kafu, skrenula, zatim dobro osmotrila sestru. „Kuda si se ti uputila? I znaju li ti roditelji?"

„Kod Mateje. Zna mama." Tara je na pomen Matejinog imena izvila obrvu.

„Za Mateu ili onog momka si se tako sredila?" Nini su oči jače zaiskrile, a obrazi se zajapurili.

„Odakle ti to?"

„Nina, nemoj nikad da zaboraviš da sam sa tobom od kada si sa sedam dana izašla iz porodilišta. Šta sad smeraš? Nemoj od mene da kriješ ništa. Znaš da ću ja biti na tvojoj strani... Dok god je ispravno to što radiš." Pogledla je u Nino lice, koje je krasilo ne samo rumenilo, već i lagano razmaknute usne, zabrinuti pogled. Pogled koji je molio da ništa ne kaže, da bude tu i čuva joj leđa. „Sve dok si ti srećna." Tara je dodala, na šta se Ninino lice malo opustilo, a Tarinim grudima se razlila neka toplota. Mnogo toga je propustila u odrastanju i toga je samo ona bila svesna. Koliko slojeva je samo bilo na njoj, a samo jedan je bio onaj koji su drugi mogli videti. Godine su ostale iza nje, godine koje ne može da vrati, osećanja koja nikada neće doživeti, koja je preskočila... Obećavala je sebi, svaki put kad bi gledala u svoju sestru da će dati sve od sebe da Nina nikada ne bude uskraćena za ono što ona jeste.

Sve dok ima nju pored sebe, sve dok joj ona stoji na korak iza Nina ne mora da brine. Isto tako, nikada joj nije saopštila tatvo nešto. Birala je da bude ona daleka, hladna sestra. Ona koja grdi, koja kudi, koja tiho i najlepše voli.

„Nećeš im reći?"

„Ne." Zakuvala je kafu, sipala je u veliku šolju za čaj, te ponovo pogledla u Ninu. „Da čujem? Gde ćeš biti?" Nina se osvrnula oko sebe pa kada je bila uverena da je niko ne može čuti tiho progovorila.

„U vikendici, na Fruškoj gori. I vraćam se sutra popodne."

„Kako ideš do tamo?" Opet se osvrula.

„Sa Vukom."

„Ima li taj mali vozačku dozvolu?"

„Da." Položio je pre mesec dana, ali je tu informaciju Nina sebično i bojažljivo sačuvala za sebe.

„Dobro. Budi dobra, sestrice. I pazi šta radiš." Prošla je pored nje, te je cmoknula u obraz.

*****

Krivudavi, uzak put vodio je u dvorište male, drvetom obložene kuće, ispred koje se celom njenom dužinom prostirala terasa nadkrivena krovom. Dvorištem koje je obilovalo stablima četinara srednjeg rasta i koje je ukrašavala zelena, visoka delimično ugažena trava se širio miris na roštilju pečenog mesa. Jedan mladić sa naočarima na vrhu nosa, koje su mu stalno klizile naniže i koje je masnim pristima sve češće gurao prema gore, nameštajući ih, stajao je pored uzidanog roštilja i pekao meso. Uvek ga je čekao isti posao koji je zapravo i volelo. Mada, sve mu je bilo draže nego da juri okolo za loptom, ili da samo sedi i ispija pivo koje su ti mladići umeli da piju u popriličnim količinama. Barem dok su ovde u vikendici i izvan svake kontole.

Na samo par metara do njega, dve devojke od kojih je jedna bila Borisova devojka su seckale paradajz za salatu. Ostatak ekipe među kojima su bili i Nina i Vuk raštrkali su se okolo.

Grupa je nastavila da se zabavlja uz cugu i dobru muziku, još bolju šalu nakon obilnog ručka. A kada je Sunce zašlo i prve zvezde obasjale nebo, parovi su se, bar oni zvanični, što svoju zaljubljenost otvoreno pokazuju razišli. Svako je otišao tražeći svoj kutak privatnosti. Svako u nameri da za zadovolji podivljale hormone.

I tek tako neplanirano ali svako željeno, Nina i Vuk su ostali sami da sede na terasi. Vazduh je postajo sve hladniji a u njihovim telima nije bilo ni trunke te hladnoće. Razgovor, povremeni dodir i izazvani smešak je hladnoću pretvarao u toplotu.

„I, Niki, nadam se da se nisi pokajala?" Vukove tamne oči su sijale posebnim sjajem, dok mu je kutak usnice povremeno igrao u smešku. Zbunjivala su ga osećanja koja su se smenjivala. Nije bilo nalik onima koje je već osetio, niti onima kada je govorio da je zaljubljen. Nije ličilo ni na ona osećanja koja su krv slala južno i raspaljivala hormone. Koja su ga napaljivala i terala da želi da zadovolji nagone načinom koji je probao nekoliko godina ranije.

Možda su sva ta osećanja bila pomešana... Jer on je devojku koju je zvao ortakinjom već dugo vremena želeo da poljubi. I svaki put bi se predomislio. Misli koje su navirale terale su ga da odustane i promisli. Želi li da izgubi drugaricu, samo kako bi još jednu curu dodao na spisak onioh koje su pale na njega, koje je ljubio, pipao, sa kojima je otišao mnogo dalje...

Nije želeo. Želeo je. Šta je ona želela?

„Nisam!" Glasno je odgovorila. Visokim tonom je prekrivala nervozu i nemir koji se nastanio u nju kada je i poslednja osoba otišla i ostavila ih same. „Baš mi je lepo."

„Rekao sam ti." Odvojio je leđa od naslona, te se nalaktio na sto a onda bradu položio na skupljenu šaku. Šeretski se osmehnuo. „Kako je biti neposlušna ćerka?" Izvio je obrvu. Zadirkivao ju je.

„Bolje nego što sam očekivala." Nasmešila se. Ništa loše nije videla u njegovom pitanju. Govorio je istinu.

„Ali ja ne znam kakva su bila tvoja očekivanja..."

„Poprilično visoka. Bojala sam se samo kako ću se uklopiti sa tvojim društvom, ali svi su fini. Niste kakvim se predstavljate..."

„Kakvim se predstavljamo?"

„Uobraženima i punim sebe..."

„Nešto slično sam pomislio o tebi." Zastao je, šakom obgrilo bocu piva, te nagnuo tečnost iz nje. „Ali ti si sušta suprotnost, Nina. Sviđaš mi se, Nina."

„Sviđam?" Osetila je kako joj obrazi bukte. Ali jezik nije zaustavila, pitanja su sipala. „ Onako, kao sviđam zapravo?"

Nasmejao se, grleno, što ju je još više postidelo, a onda su njegove reči malo sprale osećaj srama koji je čučao u njenom umu.

„Mislio sam da sam samo ja pogubljen kad si ti tu." Treptala je, dok je njen mozak ulagao sve napore da obradi i shvati to što joj je rekao.

„Ja..." Nameru da nešto kaže blokirao je nežan dodir usana na njenima. Lagano, poput dodira leptirovih krila, nevino, krajnje nežno Ninine usne su prvi put bile dotaknute drugim usnama. Taj dodir je pogodio svaku stanicu na njenom telu i svaki živac dirnuo, ubrzao otkucaje srca. Mrdnula je usne, nesigurno, drhtavo... Na pomak tih slatkih, svilenkastih usana, Vuk je glavu pomerio unazad, zastao za trenutak, loveći njen pogled. Gledali su se u oči kada su njegove usne još jednom sporo očešale o njene, pa još jednom...

„Opaa! Ovamo svi! Upravo prisustvujem spajanju neba i zemlje..." Igor je pijano vikao i dozivao ostatak društva, dok je teturao hodajuči prema stolu.

„Gubi se, kretenu!" Vuk se odmakao od Nine, koja je takođe ustuknula.

I tako je magični trenutak prvog poljubca, uskoro pretvoren u šegu. Glavna faca škole je ljubila malu štreberku, za koju je govorio da mu je drugarica. Malena štreberka je danima bila u oblacima, dok je svakim sklapanjem očiju pokušavala da oživi dodir Vukovih usana na svojima. Dok je ta velika faca, problem i bitanga u najavi obećao sebi da će trenutak ponoviti.

_____________________