Obeležen njenim usnama 🔚

Devetnaesto poglavlje

Misli na Maru i Milana, jer idu danas kod ujke i babe da im kažu celu istinu. Zamolili su me da budemo i mi tamo. Ala će biti cirkusa, pomislila sam.

– Da doručkujemo i idemo kod ujke. – ustala sam iz kreveta i ogrnula se čaršavom.

– Hoćeš li da mi se pridružiš pod tušem? – dobacio mi je iz kupatila.

Uputila sam se ka njemu.

– Je l' imamo vremena? Ako kojim slučajem zakasnimo, odoše nam glave. – smejem se.

– Malena, imamo svo vreme ovoga sveta. Ne može nam niko ništa.

Bacila sam čaršav u stranu i pribila se uz njegovo snažno telo.

Prekida nas zvono na vratima.

– Da se nisi usudila da ideš da otvaraš. – zapretio mi je.

– Možda je...

– Ne zanima me ko je. Dođi da se istuširamo.

Prišao mi je i počeo da me ljubi. Na trenutak se odmakao od mene, prešao mi prstima preko potiljka, uvio mi kosu oko članka i nežno je povukao. Nagnuo se nada mnom i poljubio me ne skidajući pogled sa mene.

OH, toliko ga želim.

– Preukusna si. Imaš prelepu kožu. – rastavio mi je stopala i raširio mi noge. Prijaju mi njegove ruke. Nagonski sam izvila telo i zastenjala kada je ušao polako u mene.

Nakon vođenja ljubavi u kupatilu i tuširanja, brzo smo izašli iz kade, ogrnuli bademantile, umotali se i otišli do dnevne sobe. Privukao me je u zagrljaj i vatreno poljubio.

– Zahvalan sam Bogu što mi je pružio priliku da živim sa ženom svog života, da je volim i obožavam.

– Zalepila sam se za tebe nekim nevidljivim lepkom i ne želim nikada da se odlepim. Potreban si mi.

– I ti si meni. Uvek si bila. Naši putevi su se razišli pre mnogo godina, ali sada su se ponovo ukrstili i to nije puka slučajnost, Lolo moja. Nama je suđeno da ostarimo i umremo zajedno.

Sat vremena kasnije smo stigli kod ujke i ujne.

– Lolita, je l' znaš možda zašto se okupljamo danas? – pogledao me je ujka.

– Meni nije jasno zašto Mara i Milan dolaze zajedno. – nadovezala se baka.

– Čućete kada budu došli. Strpite se. – odgovorila sam im.

– Mislim da idu. – govori ujna i izlazi da im otvori vrata.

Ulaze svi zajedno u sobu par minuta kasnije, pozdravljaju se sa nama i smeštaju se.

– Nemam mnogo vremena, moram da krenem uskoro na posao. – govori ujka brzo.

– Ovo je ozbiljno, kume. – progovorio je Milan.

– Šta je, bre, toliko ozbiljno pa nisi mogao preko telefona da mi kažeš?

– Lolo, zašto ne daš baki da popije lek za smirenje? – upitao me je Milan.

– Ne treba meni lek za smirenje, barabo. – zarežala je baka.

– Okej. – uzdahnuo je Milan i počeo. – Reći ću vam ovo u jednoj rečnici, neću da dužim.

– Reci već jednom. – prevrće ujka očima.

– Ja sam Marina prva ljubav sa kojom ima kćerku. – rekao je što je smirenije mogao, a bakina i ujkina faca su se zaledile. Branka, Iva i ujna su bile iznenađene. Tišina u sobi je trajala nekoliko minuta, dok baka nije progovorila.