Obeležen njenim usnama 🔚

Četrnaesto poglavlje

– Budi se, lepotice, čeka nas predivan dan.

Otvorila sam oči. – Izgleda da ću da povraćam.

– Jaoj, ne. Brzo idi u kupatilo.

– Noćas se nisam budila, za divno čudo.

– Kada beše ideš na kontrolu?

– Mislim da mi je zakazala za sredu. Proveriću kasnije.

– Dobro. Je l' znaš gde idemo danas?

– Mhm. Idemo kod ujne i ujke da roštiljamo.

– Tako je. Ide i Sofija sa nama.

– Super. Čuo si se sa njom od jutros?

– Ma ne, čuo sam se sa Tijanom. Prvo smo se posvađali kada sam joj rekao šta ima novo, pa je na kraju popustila i rekla mi da će pustiti Sofiju da pođe sa nama.

– Nekad mi se čini da te ta žena... voli.

– Otkud ti to?

– Vidiš da je ljubomorna...

– To nije ljubomora, ne umišljaj.

Slegnula sam ramenima. – Okej, ako ti tako kažeš. – poljubila sam ga i svukla spavaćicu. Dugo smo se ljubili i nismo skidali ruke jedno s drugog. Brzo sam mu skinula bokserice i počela da ga zadovoljavam. Znam da je uživao, videla sam mu to u očima. Držao me je za kosu, a meni se činilo da traje satima. Sa njim mi je prelepo svakog mogućeg trenutka.

Odjednom se ispružio na leđa i tako me naterao da ga opkoračim. Odmah sam se spustila na njegov kurac i nabijala se brzo, divljački. Držao me je za dupe obema rukama i pratio moj ritam.

Posle nekog vremena smo promenili pozu – namestio me je na sve četiri i ušao otpozadi.

Oh, ovo je bilo žestoko!

Nabijao se u mene iz sve snage, nisam mogla da prigušim svoje glasno jaukanje. U tim trenucima nisam bila svesna da će me čuti Snežana, a izgleda da nije ni on. Prepušteni smo bili ludom strašću. Držao me je za bokove, a onda me je desnom rukom uhvatio za kosu i malo trgao unazad, što mi nije nimalo smetalo. Držao me je za kosu i nabijao se u mene.

– Oprosti mi i ošamari me. – govori mi zadihano nakon ludačkog vođenja ljubavi.

– Zašto?

– Zato što nisam normalan čovek. Ne smem ovoliko da te maltretiram, trudna si.

– Pa kakve to veze ima?

– Ima veze, mogu da prodrmam bebu... pa da dete daleko bilo dobije potres mozga.

Počela sam da se smejem. – Ti nisi normalan.

Kasnije kad je došla Sofija, doručkovali smo svi zajedno i otišli kod ujke i ujne. Usput smo nakupovali sokove, alkohol i ostaje potrepštine za roštiljanje. Takav je dogovor bio, jer je ujka insistirao da on kupi meso.

– Imamo sreće što je lepo vreme danas. Što ne pada kiša. – rekla je baka.

– U pravu si. Mada se marta meseca nikad ne zna, može i sneg da padne. – smeje se Snežana.

– Da mi prvo preguramo svadbu, pa neka pada šta 'oće. – nadovezuje se ujna.

– Pa neće deca sutra da se uzimaju. – prebacila joj je baka.

– Nisam ni rekla da će sutra, ali neće ni za godinu dana. – odgovara joj ujna.

Odmah sam se umešala kako ne bi nastala svađa. – Gde je Brankica?

– Tvoja sestra ima ispit danas. – mršti se ujna.

– Kakav, bre, ispit danas?

– Jedino njihov fakultet radi i nedeljom. Iščekujem njen poziv da mi javi da je pala.

– Uuu, bre, ujna, nemoj tako...

– Ne, Lolo, ona mora tako, mora da ga izbaksuzira inače... – govori baka ljutito.

– Ma položiće Brankica to, videćete. – nasmejala sam se.

– Aha, 'oće. Da je barem knjigu otvorila... – govori ujna.

– Dete se tako ne odgaja... – uzvraća baka.

– Dete dva'es' godina. To vi kažite svom sinu, a ne meni. Ja sam ta koja forsira i tera, a njega boli uvo za sve. Bitno je da se radi i da donosi pare, a drugo ga ništa ne zanima. Sve ja.

– Pa sve ti, gospođo. Ti ne radiš nigde, svi ste na njegovoj grbači. On čovek mora da radi. I nemoj da se žališ, molim te.

– Aman, bre, prekinite više. – govori ujka ljutito. – Vi žene kad se sastavite... muka mi je od vas.

– I meni je, sine, muka od njenih izjava. – ne odustaje baka.

– Bako, hajdemo mi unutra da pripremimo meze. – uhvatila sam je podruku i ušle smo zajedno unutra.

– Ne mogu da slušam neke gluposti, Lolo. Ne mogu.

– Znam, bako, ne obraćaj pažnju. Čula sam se ja sa Brankicom, naučila je sve.

– Pa naravno da je naučila, nego ona mora da ga kaže tako. Baksuz. Kud se ovaj moj ludi sin zalepi za to čudo.

– Ujna je dobra, samo voli da bude njena poslednja i voli da bude uvek u pravu.

– To kod mene ne može. Kad nije u pravu nije.

– Znam, znam...

– A onaj moj sin ide i muči se, gleda da stvori nešto... Pogledaj šta je sve sagradio. Počeo je od nule.

– Ne možeš da porekneš da mu je deda mnogo pomogao.

– Nikada to nisam porekla, Lolo, ali nije mu deda sagradio kuću. Samo mu je pomogao.

– Znam sve.

– I deda i tvoj ujka su se mnogo mučili. Deda je isto počeo od nule.

– Obojica su sjajni ljudi i odlični radnici.

– Jesu. Deda koliko god da je bio težak i tvrdoglav čovek, uvek mu je porodica bila na prvom mestu. Majku i ujku je odškolovao, dočekao unuke i umro je okružen ljudima koji ga vole.

Rasplakala sam se.

– A ti si najviše brinula za njega. – pogledala me je. – Ti si najviše bila vezana za njega.

Zagrlila sam baku čvrsto. – Mnogo mi nedostaje. – rekla sam joj tiho.

– Znam, i meni nedostaje, dušo. Da nemam vas, poludela bih.

Sem te scene kada sam se rasplakala pred bakom – ostatak dana mi je bio predivan. Smejali smo se i uživali u danu. Brankica je položila ispit sa sedmicom i izdominirala. Baka je tada namerno provocirala ujnu, ali ujna je mudro ćutala i nije obraćala pažnju.

Volim svoju predivnu porodicu.

Volim ovaj grad više od Novog Sada.

Volim i svoj novi dom – pored Strahinje.