Obeležen njenim usnama je priča o Loli i njenoj borbi sa traumama iz prošlosti. Kao mala, Lola je bila nestašna i pakosna devojčica, ali kada je stasala u pravu devojku, život joj daje težak udarac i iskušava je. Njen život je potpuno promenjen posl...
Ugasila sam lampu. Strahinja me je privukao sebi, ušuškali smo se i ubrzo zaspali.
Oops! Ang larawang ito ay hindi sumusunod sa aming mga alituntunin sa nilalaman. Upang magpatuloy sa pag-publish, subukan itong alisin o mag-upload ng bago.
Ujutru me bude njegovi poljupci.
– Lepotice.
– Koliko je sati? – promrmljala sam.
– Pola osam.
– A daj, pusti me da odspavam još malo.
– Ti možeš, ali ja ne mogu. Moram da odem pre nego što se ostali probude.
– Ujna zna da si ovde. – mrmljam.
– Ujna zna, ali ako me ujka bude video, motka ona umazana mi ne gine.
Uspeo je da me nasmeje.
– Otvori oči već jednom.
– Ne mogu, spava mi se.
– Ustani da me sprovedeš do ulaznih vrata, posle mogu sam.
– Slobodno idi, Branka spava, naša mlađa sestra Iva je otišla u školu, a ujna i ujka još spavaju.
– Šta ako je ujka budan?
– Nije budan, ne brini.
Strahinja je progunđao nešto što nisam razumela i odjednom sam osetila njegovo telo na sebi.
– Momentalno da si ustala. Ovaj vikend ionako brzo ima da prođe, a mi imamo mnogo toga da uradimo.
– Okej, ali ne moramo u pola osam ujutru.
– Moramo.
– Šta si planirao da radimo ovoliko rano?
– Da trčimo. Hajde, diži se.
Odmah sam otvorila oči kada je spomenuo trčanje.
– Da trčimo? Jesi li ti poludeo?
– Zar ti ne trčiš ponekad ujutru?
– Ne trčim nikad, a kamoli da ustajem ujutru da trčim.
– Sereš!
– Rečnik, Strahinja, rečnik!
– Kako, bre, nikad ne trčiš?
– Tako lepo.
– E sada ćeš da trčiš.
– Ni mrtva. Ja mrzim trčanje i bilo kakvu fizičku aktivnost.
– Lenčugo neviđena.
– Samo ti trči, mene pusti da spavam. Kasnije kada se budeš istrčao, ti dođi. Tad zazvoni, otvoriće ti neko.
– Imaš pet minuta da ustaneš, obučeš se i pođeš sa mnom.
– Šališ se?
– Ni najmanje. Mora da se trenira, mora da se pokreneš malo.
