Obeležen njenim usnama 🔚

Treće poglavlje

– Upoznala si dečka u klubu i odmah si se smuvala s njim i dala mu broj telefona?

– Dolazim za pet minuta da pijemo kafu i tada ću ti sve ispričati.

Ujna izlazi iz sobe, a ja se na brzinu presvlačim, sređujem i odlazim do dnevne sobe.

Sedam i palim cigaretu.

– Nije baš tako, ujna. Taj mladić i ja se poznajemo od malena.

– Od malena?

– Da. Upoznali smo se...

Nastavila sam sa pričom i ispričala joj sve do detalja. Nikada nisam krila tu priču ni od koga, niti ću. Mnogi je znaju, a ja nisam mogla ni da sanjam da će ta priča imati i nastavak.

I to kakav nastavak!

– Zašto onda ne ostaneš do sutra?

– Ne mogu da ostanem. Ako ga ponovo budem videla, bojim se da ću se zaljubiti. A to svakako ne želim.

– Mila, moraš da zaboraviš na onaj grozan događaj iz prošlosti. Moraš da se potrudiš da zavoliš ponovo. Ako je taj nesrećnik bio psihopata, ne znači da je svaki drugi muškarac takav.

– Nisam ni rekla to, ali se bojim...

– Ne smeš da se bojiš. Samo se kukavice boje. Idi sada da se skockaš kao nikada do sada i da ideš da se vidiš s njim.

– Ne, ne, ne.

– Da, ići ćeš, makar morala ja da te vodim.

– Ujna, ne muči me...

– Ići ćeš.

– Ja za koji sat putujem.

– Nigde ti ne putuješ.

Namrštila sam se i popila poslednji gutljaj kafe. – Stvarno misliš da je dobra ideja da odem?

Klima glavom. – Naravno. Idi da se spremiš.

Na brzinu sam se našminkala i obukla. Krenula sam da se vidim sa Strahinjom i u očima mi se videla nesigurnost. Ujna me je ispratila do ulaznih vrata.

– Kada se budeš vraćala nemoj da zaboraviš da kupiš ovo. – daje mi papirić i novac. – Mene mrzi da idem do prodavnice, a ti ideš kolima.

Nasmejala sam se i zagrlila je. – Možda je ipak najbolje da se vratim i...

– Jesi li ponela ključeve? – menja temu.

– Jesam. – podižem ih, odlazim do automobila i odvozim se do kluba.

Dlanovi su mi se oznojili kada sam ga ugledala ispred kluba. Razmišljala sam da dam gas samo i da odem, ali skupila sam hrabrosti, parkirala se i izašla iz automobila.

Krenuo je ka meni. – Stigla si. – osmehnuo mi se i privukao me u svoj zagrljaj.

– Jesam. Izvini ako kasnim, nisam mogla baš za sat vremena da stignem jer mi je ujna kasno rekla.

– Nema problema. Ne kasniš mnogo. Idemo.

– Kuda? – pogledala sam ga zbunjeno.

– Ovde je preko dana kafić, a uveče se pretvara u klub. – hvata me za ruku i ulazimo unutra.

– Jesi li na radnom mestu?

– Nisam, ne brini. Radim tek večeras od pola deset.

Smestili smo se i naručili piće. Čim je stiglo, uspela sam da progovorim prva jer me Strahinja sve vreme posmatra.