Prala je zube, iako se to pre moglo nazvati ribanjem nego pranjem, toliko jako je pritiskala četkicu uz zube da je zglob ruke zaboleo. Tako s četkicom u ustima i sva umazana od paste trčala je po sobi istovremeno pokušavajući da se obuče, spremi torbu za školu i nađe telefon. Za česljanje nije bilo vremena zato je samo skupila kosu u nešto što se se zove opuštena punđa ali u njenom slučaju više je ličilo na svračije gnezdo. Konačno je izrovarila telefon iz raskupusanog kreveta, i izletala iz sobe ponavaljaući sebi -"Požuri Tara, požuri Tara".
Tara Đurić sedamnestogodišnjakinja krupnih zelenih očiju koje su u zavisnosti kako se svetlost prelama u njima menjale boju od zagasite do doslovno fluorescentne zelene, čineći tako njen pogled svaki put drukčijim a opet istim dubokim i mističnim. Potpuni kontrast njenom setnom pogledu činile su pune usne uvek razvučene u iskren osmeh. Duga kosa crna kao ugalj naglašavala je nežne crte njenog lica.
Tek na pola puta do škole shvatila je da na sebi umesto farmerki koje je izvukla iz plakara ima Slavoljubovu pidžamu na medvediće. Slavoljub je bio deka njene drugarice Sare. Prošli vikend kad je spavala kod nje maznula je Slavoljubovu pidžamu, to je bilo nešto najudobnije što je ikada obukla. Ipak sedam brojeva veća pidžama sa medvedićima nije bila najbolji izbor za školu. Brzo je razmatrala opcije koje ima, ako se vrati kući da se presvuče ne stiže na prvi čas, što znači da propušta pismeni iz latinskog a to joj je zadnja šansa da popravi ocenu, ako ipak ode biće gore nogo kad je prošli put došla u rasparenim patikama. Rešila je da ode u školu tešeći sebe da će uskoro raspust i da će samo još dve nedelje trpeti smejanje u školi, dok će joj dobra ocena iz latinskog dobro doći sledeće godine za upis na fakultet, pod uslovom da ikada odluči koji fakultet želi.
Utrčala je u školu ignorišući salve smeha i začuđenih pogleda koje je izazvala Salvoljubova pidžama. Ušla je u učionicu sekund pre profesorke, čestitajući sama sebi što prvi dan ovog meseca nije zakasnila. Sara koja je sedela s njom u klupi je odmerila od glave do pete zakolutala očima ali nije uspela da izusti ni jedan od milion duhovitih komentara jer im je profesorica tutnula vežbanke pod nos.
* * *
Prošao je rukom kroz kosu u kojoj su se presijavale sićušne kapljice vode čineći je tako još tamnijom. Gledao je samouvereno odraz u ogledalu, bio je nestvarno lep i potpuno svestan toga. Pogled mu je bio leden i ne nije to samo zbog te sive boje njegovih očiju, činilo se da kroz taj pogled izbija hladnoća i nedokučivost njegove duše. Oduvek je bio takav gord, samouveren, hladan i arogantan. Marko Abrašević dečko koji ima sve. Novac. Moć. Pamet. Lepotu. Svaku devojku koju poželi, a želeo ih je mnogo i često, sve one su mu poklanjale ljubav. Za njega ta reč nije imala nikakvo značenje i verovao je samo u trenutno zadovoljstvo nije obraćao pažnju na njihova osećanja i želje bitne su mu bile samo njegove. Sa svojih dvadest i šest godina toliko toga je već prošao da je malo šta moglo da ga iznenenadi a još manje uplaši.
Izašao je iz kupatila ignorišući telefon koji je besomučno zvonio. Navukao farmerke i prvu majcu koja mu je došla pod ruku potom uz tresak vratima izašao iz stana. Nije imo strpljenja da čeka lift žurno je strčao niz stepenice.
أنت تقرأ
Leto je... (završena)
عاطفيّة"Usput tek ovlaš dodirnuo je po leđima, taj jedva osetni dodir bio je dovoljan da se u njenom stomaku zapali buktinju, preteći da proširi požar čitavim njenim telom. Potpuno svastan toga kako utiče na nju lagano se nageo i prošaptao tik uz njeno uh...
