Šetkala je terasom očekujući Lisu, na trenutke je zastajkivala posmatrajući drugu stranu kanjona radujući se obilasku maronitskih manastira. Duboko je bila zahvalna Nur jer je odvojila vreme ponudivši se da im pokaže znamenitosti ovog prirodnog rezervata. Začu muški glas i pogleda niz kamenu stazu...pored fontane ugleda visoku figuru širokih ramena u beloj košulji i tamnom prsluku, razgovarao je sa nekim telefonom na arapskom. Koliko je mogla razumeti radilo se o pogrešnoj cifri u izveštaju. Gusti pramenovi kose padali su na kragnu košulje presijavajući se na Sunčevim zracima. Nije delovao kao meštanin jer je njegova odeća govorila da se radi o poslovnom čoveku. Iznenađeno raširi oči kada ugleda svoju prijateljicu kako prilazi strancu i rukuje se. Lisa je srdačno pričala sa njim na francuskom, svo vreme se smešeći. Nije mogla videti lice neznanca, sem preplanulih ruku i prstena koji blesnu kada rukom pređe preko čela sklanjajući nemirno pramenje. Za trenutak oseti ubod neke čudne nelagode posmatrajući široka pleća sa porivom da se okrene i pogleda mu lice. Njihov razgovor prekinu Nur sa pitanjem kada kreću. Tereza se istog trenutka odlepi od ograde i uđe u sobu, bilo je sramota da je uhvate kako ih posmatra. Polako navuče teksas jaknu i stavi naočare za sunce. Još jednom proveri u ogledalu da li je sve na svom mestu i zadovoljno se uputi u dvorište. Nepoznati je negde otišao kada se pojavila na stepenicama...Nur i Lisa su je spremne čekale.
-Ovo je jedna od najlepših dolina na svetu...o njoj se na žalost ne zna puno jer građanski rat koji je trajao prilično dugo izolovao Liban od ostatka sveta. Žao mi je što jedna od najlepših zemalja Sredozemlja dugo godina čami neotkrivena a toliko toga ima za pokazati.-Nur je započela priču dok su polako išle stazom kroz gustiš prema drugoj strani.
-Nas Libance povezuje različitost i dobra volja, povezuje nas duboko poštovanje prema samom čoveku bez obzira na boju kože i kom se Bogu moli. Svi žive zajedno u slozi (pod ovim smatram običan narod) ne političare...muslimani, hrišćani, druzi...svako poštuje običaje i zakone onih drugih. Ovo je sveta zemlja, po Biblosu gradu u Libanu Biblija je dobila ime...preko nje su prešle kroz vekove mnoge vojske i narodi i svi ostavili neki trag. Puna je priča zapisanih u vremenu što svedoče mnoga arheološka nalazišta još od drevnih Feničana. Ovde se može pronaći deo nečega za svakog putnika namernika, za svakog čoveka dobre volje. Odavde se teško odlazi jer ljubav kojom ova zemlja zrači ostaje u srcu zauvek. Nadam se da ćete se uveriti same. – devojka se okrete i za momenat pogleda u prijateljice. Slušale su je sa velikom pažnjom uživajući u svakoj njenoj reči.
Hodale su u tišini upijajući pejzaž koji samo priroda može stvoriti...provlačile su se između mladica divljih trešanja zadivljene sitnim cvetićima belih latica. Iznad njihovih glava čuo se šum vodopada koji se spuštao kao blistava traka između stenja uranjajući u rečicu punu brzaka. Kristalno čista voda blještala je na Suncu kao da je posuta dragim kamenjem.
-Devojke, još malo...vidim drveno stepenište. Za desetak minuta smo kod manastira.
Tereza je kao bez daha posmatrala prizor koji se ukazao kada su stigle do velike kamene terase stare crkve sa kompleksom gde su živele monahinje. Provele su tri sata u obilasku slušajući zanimljivosti koje im je pričala sestra Ana, jedna od redovnica manastira.
Veče se polako spuštalo na dolinu ploveći uporedo sa sumaglicom bojeći litice u plavetno tamnu. Sedele su duboko zamišljene sabirajući utiske...Lisa prva prekide tišinu uzimajući šolju sa čajem.
-Nisi mi rekla ko je bio čovek sa kojim si pričala u dvorištu jutros? Čekam ceo dan tvoju priču jer znam da ništa ne možeš oćutati, ovo je baš neobično za tebe! Ili je bolje da ništa ne pitam? –Tesa je upita ne otvarajući oči još uvek puna slika.
Lisa se za trenutak ukoči i nervozno zamuca.
-Ah...niko bitan, mislim jeste bitan...upoznaćeš ga, Matijas Nurin stariji brat.
