KOD PSIHOLOGA 🔚

4

"Jaoj i ja moram da učim. Kosta, jesi li položio Mrežno Administriranje?" Zar ne može za nijansu tiše da govori, probija mi mozak?

"Nisam, u sledećem roku ću izaći."

"Ja sam planirala sada, takođe."

"Ne razumem što vam je to toliko teško, ja sam položila iz prve..." Isključim se, Sara je izuzetno dobar student ali mi ide na živce kad krene okolo da priča o tome.

Ručam u društvu Tanjine cike i Sarinog  uzdisanja, jeo sam kao na trkama i pobegao u čitaonicu da učim.

Na drugom spratu se skoro sudarim sa devojkom koja je zabila nos u telefon, promumljala izvinjenje i nestala iza ugla. Devojkom koju sam poslednji put video pre više od godinu dana. Jebeno me nije ni primetila.

I eto je opet se uvukla u moje misli.

Dva dana kasnije će ih u potpunosti okupirati.

Treći dan će mi pokazati šta sam propustio.

***

Hodam sporo pored Sare, prema centru, dok nas ljudi užurbano obilaze. Vučemo se, oboje bezvoljni, slabo raspoloženi. Gledam ravno ispred sebe i onda ugledam Tanju u društvu ni manje ni više nego Doris. Znao sam da su se družile, išle su zajedno u srednju ali sam mislio da je to njihovo druženje davno prestalo.

Tanja priča, dok je Doris gleda pomalo zbunjeno, odmerim je dok im se približavamo.  Uske farmerice ističu njene vitke, sportski građene noge, bela majica kratkih rukava malo pada preko njenog ramena i otkriva crnu čipku. Nekoliko centimetara levo skrenem pogled i susretnem njene sjajne, nasmejane oči koje na trenutak deluju zaleđeno. Kao da se i ona iznenadila što me sreće.

"Oo ćao!" Trenutak prekida kreštanje koje izlazi iza Tanjinih bordo usana.

"Ćao." Sara uzvraća i ne moram da je pogledam, već znam tu kiselu facu.

"Kako ste? Ček da vas upoznam."

Nakon četiri i po godine imam priliku da zvanično upoznam Doris?

Bože, nek me pogodi grom.

"Doris." Pružila je Sari ruku.

"Sara."

"Drago mi je." Sad sam ja na redu. "Zdravo i tebi." Uputi mi osmeh  moj vršnjak se trzne. "Doris."

Uhvatim njenu ruku, vlažna i hladna?

"Kosta..."

"Doris je položila posledji ispit!" Tanja ponosno izgovara i ramenom gurne Doris, koja se opet nasmeši.

"Da. Tanja, da sam prošle godine u ovo doba položila, mogla si to tako ponosno reći, sad je malo izgubilo smisao."

"Nas dvoje imamo još 4. hahaha"

"Ja svoje polažem u roku." Sara se i njoj pohvalila. Naravno. Čudi me da to nema istetovirano na čelu. Zaista mi je stalo do nje, ali me njeno potenciranje uspeha na faksu izluđuje. Ona stiže sve.

"Svaka čast."  Ni traga ironije u Dorisinom glasu.

"Ljudi, mi idemo na kafu u Lolu, možete sa nama." Čujem svaku drugu reč jer je sva moja pažnja na devojci ispred mene.

Sara pristaje i  okrenemo se. Moje raspoloženje se popravilo, Sara naravno ne propušta priliku da se malo prepucava sa Tanjom. Ponekad imam osećaj kao da se zabavljam sa 16ogodišnjom devojkom.

U tih 500 metara do kafica, razmenim par rečenica sa Doris. Osećam se poput klinca kojeg je učiteljica postavila da sedi sa devojčicom u koju je zaljubljen. Imam čak i želju da upletem prste u tu divlju kosu.

Nekoliko metara pre kafića zastane, skine ranac sa leđa i od bake koja prodaje cveće zatraži jednu ružu, plati joj uz širok osmeh i produži dalje.

"Morala sam da kupim, jedno dobro delo. Imaš devojku?" Nagne glavu i  pogleda me.

"Ja... Imam..." Pogubim se.

"Žao mi je, ali on je moj dečko." Sara naglo zastane i pogleda nas.

"Super. Izvoli, pokloni devojci. Još jedno dobro delo, za danas."  Namigne mi i prođe ispred mene, nakon što mi ružu ugura u ruku.

Kosta, misli o nečemu drugom.

Ne vidiš njene pune usne.

Njena kosa te ne golica po goloj koži.

Jebote!

Skočim kao oparen i odem u toalet. Od kada smo seli za sto, nije prestala da me provocira. Rečima, grickanjem usne, kao slučajnim dodirima...

Ne može! Imaš Saru, ne trebaju ti komplikacije u vidu jebozovne Doris.

Izgleda da mi je to samo falilo. Komplikacija zvana Doris.
_________________

Ljudi, sviđa li vam se?

Mene jako zabavlja pisanje :)

💜💜💜