Jedino njen🔚

13.

– Hej tipovi, kak' ste danas?

– Bok čivavo, što ima? – upitam, a ona uvrne nosom

– Čuj Damjane, sredila sam stvar s Lanom.

– Stvar? Kakvu stvar? – oni se pogledaju

– Rekao sam Tihani da namami Lanu da da krv što prije. Tako će ona doći do uzorka, a da nitko ništa ne zna. – mala kimne glavicom

– Zbilja? I?

– Pa, idemo ujutro u kliniku to obaviti. Tamo mi radi jedan frend sa faksa, sve sam riješila s njim. On će preuzeti uzorke i riješit ćemo to brzo.

– Mala, hvala ti, ne znam što da kažem.

– Ništa. Sve je u redu. Žao mi je Damjane zbog svega toga, radim ovo i zbog tebe i zbog nje. Od mene nikada neće saznati za ovo. Kakav god rezultat bio. Bilo bi mi jako teško kada bi nalazi bili pozitivni. Jako. Veoma. Volim je i previše i njena bol bi me slomila. I tvoja također.

– Ne želim razmišljati o takvom ishodu čivavo. Rekao sam Željku, ako slučajno, ne daj dragi Bože nalaz bude pozitivan, neće joj prići nikada. Ni blizu. Ona neće to saznati, a ja ću se povući, i riješit ću stvari na svoj način.

– Ostavit ćeš ju?

– Pa, jebote sav svijet!! Ne, spavat ću sa sestrom! Nisam toliko munjen!

– Ali, voliš ju! – kako to izgovori ja se ukočim – Ma, što je? Poreći ćeš to?

– Pa, ne, mislim da. Koji vrag? Kako misliš „volim ju"? Pa, skupa smo kojih deset dana jebote. Ne mogu je zavoljeti za tjedan dana.

– A, ne možeš? To tvrdiš ili to zbilja misliš?

– Mala, ti si luda! – otpijem piće, pa se zagledam u čašu

– Damjane, priznaj si. Voliš Lanu i gotovo. – a, sveg mu sranja. Protrljam glavu rukama, pa izdahnem.

– Ajd u kiću, volim ju. Volim ju! – njih dvoje se nasmiju od uha do uha, a ja promijenim sve i jednu boju u licu. Jesam li ja to upravo sada rekao da volim Lanu Filipović? Jesam li ja to sada prvi put u životu shvatio da nekoga volim? Sve te jeblo drago!

– Vidiš, samo je trebalo sebi da priznaš doktore. Samo da priznaš da je voliš i već se drugačije osjećaš.

– Ovo nije normalno.

– Normalno je Damjane. Pogledaj samo oko sebe. Vidi nas. Ne treba ti nikakav drugi dokaz da ljubav može doći u trenu. Netko je traži cijeloga života i ne nađe ju, a nekome se desi u trenutku. Vas dvoje kao da ste rođeni jedno za drugo. I karakterom ste slični, i što se tiče osjećanja i svega. Ni ona ne bi priznala sebi isto kao ni ti da te voli, ali ja znam da te voli. Nikada se nije tako ludo ponašala s nekim tipom. Nikada nije bila tako očarana nekim kao tobom. Jednostavno ste se savršeno spojili kao dva dijela slagalice. I sretna sam zbog toga. Sretna sam zbog nje. I zbog tebe. Zato ću učiniti što mogu da pomognem. Ne želim da itko pati. Svima nam je toga preko glave. Zaslužili smo da nam malo sunca grane, zar ne.

– Jesmo jebote. Svi smo sjebani i moramo se konačno trgnuti i krenuti naprijed. – Maksim mi stegne ruku – I ti Doco. Moraš pustiti to sve k vragu. Znam da te boli, ali kada on umre s njim pokopaj sav svoj bol koji ti je zadao. Počni da živiš novi život, bez njega u njemu.

– Bilo bi to lijepo. Da se može.

– MI ćemo biti uz tebe. Mi ćemo ti pomoći Damjane. Vidjet ćeš Lana nije njegova kći i kada to budeš imao napismeno, ništa te neće sprečavati da budeš sretan s njom. Da stvorite nešto svoje. Da prestaneš da budeš doktor Kurvić i budeš doktor Krunić. Čovjek doktorice Lane. Jer želiš to, znam da želiš.