Zamišljeni svet

"Opet pišeš? Da li svesna da od toga nemaš ništa?" - Tetka je ušla u moju sobu i postavila mi pitanje koje se svakodnevno ponavljalo.

"Imam. Imam i više nego što misliš." -okrenula sam se ka njoj i rekla joj drsko, umorna od svađa koje su se često događale iz istog razloga.

"Zaluđena si. Ceo dan si provela na laptopu, pisajući te gluposti. Zašto nisi došla u dnevni boravak da pojedeš kolač?" -rekla je i spustila tacnu sa ledenim kockama na radni sto za kojim sam sedela.

"Zanela sam se u pisanju. Počela sam da opisujem jedan važan događaj i nisam mogla da prekidam, znaš i sama." -rekla sam i potražila empatiju u njenim očima. Pomislivši na mogućnost da ova žena nije napisala čak ni pesmicu u trećem razredu osnovne za konkurs, odustala sam.

"Uzmi da učiš. Znaš i sama da od toga nećeš dobiti ništa. Da bar hoćeš da pokažeš ljudima šta pišeš, možda bi i postigla nešta. Neko bi uvažio tvoj rad. To pisanje u prazno te ne vodi nigde. Po mom mišljenju, gubiš vreme na pisanje knjiga, pesama i priča koje niko sem tebe nije pročitao. Šta postižeš tim?" -upitala me je u neverici.

"Ja ne pišem da bih bila primećena. Ne želim da delim svoje pisanje sa drugima. Jer sve što napišem i prenesem na papir jesu moje misli. A malo ko ih je dostojan. Jer svi moji tekstovi sadrže deo mene. Svaki lik u mojoj knjizi je neko koga sam imala u svom životu ili neko koga bih volela da imam. Kroz pisanje sam stvorila svoj svet u kome imam sve ono što mi u realnom životu nedostaje.

Zamišljam majku i njen dodir. U mojim tekstovima ona je još uvek živa, gleda me svojim toplim zelenim očima koje sam samo sa slike videla. Smeje se sa mnom i deli moju tugu, na kraju krajeva, živa je... Nije umrla na porođaju kako se i desilo ustvari. Poklanja mi pažnju i neizmernu ljubav. Ljubi me pred spavanje i svake noći mi zaželi lepe snove. Tu je, pored mene. Pratila me je u školu baš onako kako si ti to radila, ti, njena sestra koja me je po dolasku na ovaj svet usvojila.

U jednoj od mojih knjiga, moja majka je brižna i jaka žena. Gleda svoje dete sa ljubavlju i toplotom. Baš onako kako ja to želim svojih punih sedamnaest godina. Žudim za prisustvom majke u svom životu i pisajući stvaram svet u kome ona postoji.

U tom svetu ja nisam siroče bez majke koja je zbog mog života umrla i oca koji me je napustio i pre nego što me je upoznao. Skrhan zbog smrti svoje supruge, nije mi dao priliku da ga upoznam. Pobegao je od svog deteta. Ne krivim ga jer ne znam koji su zapravo njegovi razlozi.

Zbog svih tih stvari ne znam kako izgleda sjaj u njegovim očima, njegove slike to ne prenose. Nikada nisam osetila njegovu ljubav, očinsku pažnju.

Vidiš tetka, moj život u stvarnosti i nije bajan. Nemam svoje roditelje, odgajaju me majčina sestra i njen muž. Ne žalim se, jer sam i vama dvoma zahvalna. Ali opet to nije to, niko ne može zameniti majčinski zagrljaj i poljubac u čelo od oca. Te dve stvari uz koje svako dete treba da odrasta. Te dve stvari koje ja doživljavam u svojim pričama i opisujem kroz pesme.

Neko piše iz ljubavi prema umetnosti, neko iz želje da dostigne neku slavu zarad svog rada, a ja to tetka radim zbog želje za boljim životom. U mojim delima postoji zamišljeni svet u kome je sve onako kao treba da budem.

U svom svetu imam starijeg brata. Kog volim neizmerno mnogo i za kog bih život dala. Sa svojim bratom gledam utakmice, gledam akcione filmove i igram igrice. Sa njim se raspravljam zbog mog lošeg odabira momaka i svađam zbog loše ispečenih palačinaka. U tom svetu u svakom trenutku mogu da se zavučem u zagljaj brata svoga, u kome se osećam kao u raju, među anđelima. Dok u stvarnosti ja nemam ni brata ni sestru...

U mojom poeziji opisani su osećaji za kojima žudim. Sestrinska ljubav i privrženost. Pisajući pesme zamišljam duge sate provedene na tremu iza kuće, sa njom. Ona me savetuje o odeći u trendu i trikovima za šminkanje dok joj ja objašnjavam kako da priđe simpatiji ili kako da napiše esej iz istorije.
Prepričavamo jedna drugoj dan proveden u školi. Jadam joj se dok zajedno tražimo način kako da izbegnem test iz hemije i lošu ocene.

Tetka... ja pišem zbog toga što ponekad pisanjem bežim od realnog života i svojih problema. I nikada neću odustati od pisanja i zamišljanja svog sveta u kome je sve kako i treba da bude. Jer smatram da svako od nas zaslužuje da mašta i stvara svoj imaginaran život onakav kakav želi.

Mnogim rečima sam u priči opisala i prijateljstvo između prave drugarice, koju nemam, i mene. Družimo se u školi, a posle nastave idemo u poslastičarnicu gde uvek kupujemo plazma šejk i čokoladnu tortu. Zajedno tračarimo o lošim nastavnicima iz škole i dogovaramo se kako da prepišemo test iz matematike.

Pored prijatelja ne osećaš se usamljeno, on ti daje vetar u leđa i protiv celog sveta bi se okrenuo zbog tebe. To je najbolja drugarica ili drug. Nije bitno, važno je samo da je pravi, jer tako se zove sa razlogom.

Ja nemam pravog prijatelja. Imam drugarice i drugove sa kojim mogu da vodim razgovore i zbijam šale, ali kada dođe do problema oni nestanu, ne zanimam ih...

U mojim mislima ja sam u mašti, a kada mislim da sam na pravom putu, onda svoju maštu prenosim na papir ili na laptop. Tako nastaju knjige, priče i pesme koje pišem. I možda jesam sebična ali moja dela niko pročitati neće. Neće sve dok se u mom životu ne bude našla osoba dostojna mojih misli i osećanja. Jer ja sam u svoje tekstove unela celo svoje biće i neću dozvoliti da me bilo ko tek tako pročita.
Zato tetka, razumi me i ne napadaj. Nemoj se svađati sa mnom zbog gluposti. " -govorila sam joj neke stvari po prvi put u životu i posmatrala kako se njenim licem smenjivao osmeh, zabrinut i saosećajan pogled. Po prvi put me nije prekidala.
Zahvalna sam joj na tome kao i na odgajanju i pažnji celog mog života.
Ona i tečo su bili tu za mene i preuzeli ulogu roditelja.

"U redu. Drago mi je što si to podelila sa mnom i znam da ne mogu da zamenim ulogu tvoje majke. Ali pokušaću da budem tu za tebe kao tvoja tetka. Tvoj tečo i ja ne možemo da imamo decu i tebe gledamo kao svoju ćerku. Pojedi kolač i siđi dole kad završiš sa tim, kasnije nam dolaze kumovi." -rekla je i pogledavši me, mirno izašla iz sobe.

Jednim pogledom dala mi je obećanja da više neće potezati besmislenu raspravu o mom pisanju i trošenju vremena.

Nadam se da ću pronaći osobu, meni vrednu, da pročita sve moje radove. Jer može ih pročitati samo onaj ko me istinski poznaje. Jedino će takva osoba sve napisano razumeti.