Ljubav Iz Srednje ~ II Deo

1st Part

Čujem vriskove oko sebe, vrištanje, plakanje, jadanje. Bol kroz koji prolazi neko. Nisam potpuno pri svešću, ne mogu da otvorim oči. Ali čujem. Čujem jadanje osoba, glasovi koji pucaju kroz plač. Promuklost zbog težine boli. Gde sam ja? I odjednom čujem:

-Da li će biti dobro? Da li će preživeti? Da li je teška povreda? Je l' će se probuditi? Šta će se desiti?! Recite mi, prokleto mi recite!

Ovaj glas bih prepoznala u milion, ali ne znam čiji je... Toliko poznato zvuči. Previše poznato. Šta se dešava sa mnom?

(...)

Ne razumem gde sam. Nalazim se u nekoj kapsuli, ništa se ne nalazi oko mene, sve je belo. Šta je ovo mesto? Polomiću ovu kapsulu, polomiću je!

-Ne verujem da možeš...

Je l' neko prisutan? Ne osećam strah, zbog čega? Šta se dešava sa mnom, koji je ovo deo sveta? Neka mi neko objasni gde sam!

Samo se začuo moj eho. Počela sam da vrištim i da besnim. Pokušavala sam da polomim kapsulu, nije mi išlo. Nemam snage. Nemam. Ovo je samo staklo. Krhki materijal, koji prokleto ne mogu da slomim! Neka mi neko već jednom objasni gde sam!

Opet sam se prodrala. Samo se eho čuo. Medjutim, čujem opet isti glas.

-Nemaš snage da polomiš to staklo.

Ko je ovo?

-Pričaj sa mnom, nisam tu da ti naudim.

Št..-

-Pričaj.

Uhm, gde sam ja?

-U svojim mislima.

Šta bi to trebalo da znači?

-Da se boriš sama sa svojim mislima.

Zašto se nalazim ovde?

-Nisi pri svešću.

Koliko vidim jesam, ne razumem?!

-U mislima jesi, u stvarnosti nisi.

Šta mi se dešava?

-Moraš sama to da skapiraš. Nemaš snage da polomiš to staklo, zato što si slaba.

Nisam slaba!

-Trenutno jesi. Polomi staklo i probudićeš se.

Kakve su ovo zavrzlame, nek me neko pusti odavde, koji k-

-Smiri se.

Kako bre da se smirim?!

-Hah.

Znaš šta, zajebi sve ovo, polomiću ovu kapsulu usranu!

-Ne m...-

I u tom trenutku sam samo videla parčiće stakla ispred sebe. Vreme kao da se usporilo.

-Uspela je, konačno!

Šta? Šta sam uspela?

A onda u trenutku, stvorilo se ogledalo, obično skroz.

Šta ovo treba da znači? - Upitala sam, nadajući se da ću dobiti odgovor od strane nekih glasova.

-Pogledaj se. Lepa devojka, pametna, samo trenutno ima probleme. Da li imaš snage da se probudiš i vratiš u realnost?

Naravno da imam, kakvo je to pitanje?

-Onda mi reci, šta bi uradila da voljena osoba raskine sa tobom?

Progutala sam knedlu, slušajući šta dalje priča.

-Povredjivala sebe, ili našla novu nadu?

Ni jedno ni drugo.

-Zašto?

Ako je nova nada novi dečko, totalno ne, nisam zaljubljive prirode i privlači me samo neko sličan meni. Sebe ne bih povredjivala zbog drugih, ako je on tako odlučio i ako je njemu bolje bez mene onda nek tako i bude. U ostalom, nastavila bih dalje normalan život, nadje se i nova ljubav. Zar ne?

-Dobro razmišljaš.

A što me ovo pitate?

-Da vidim da li si spremna da nastaviš.

I?

-Potvrdno.

Mogu li sada da se vratim?

-Možeš.

I u trenutku, osećam se paralizovano. Otvaram oči i ugledam milo lice jednog prelepog andjela. I začujem:,,BUDNA JE!!!". Šta li se desilo? ,,LJUDI, BUDNA JEEEE!". Ne mogu da pričam, nisam u stanju. ,,LANAAAAAAAAAAAAA!". Vrisnula je grupa ljudi, tu je bila moja najbolja drugarica i još njih. Pružila sam im najbolji smešak koji sam mogla. ,,Lana, kaži nešto, molim te.". ,,Volim te.", uzvratila sam. Konačno, sposobnost govora. Mom dečku je suza kapnula iz oka, zatim su svi došli i snažno me zagrlili. ,,Pa ljudi, šta li mi je bilo?". ,,Aleks zna.", odgovorili su. ,,Pa? Šta se desilo?". ,,Išli smo peške nekom stazom, ja sam potrčao da predjem ulicu pošto je tu bio park. Lana je sačekala zeleno,"-,,Wow, šta li je to bilo da ona sačeka zeleno?", rekli su. Mrš, haha. ,,I uglavnom, došlo je zeleno i Lana je pošla. Medjutim, našao se jedan auto, sreća naša, išao je sporije, Lani je zakačio ruku tj. celu desnu stranu tela.". ,,Lano, kako se osećaš?!?". ,,Trenutno dobro.". ,,I onda je čovek izašao i izvinio se, a ja naravno, od straha šta će biti s njom nisam ni hteo da mu jebem mater, inače bi bilo svašta.". Volim ga. Volim ga, mnogo ga volim. Volim što me štiti, što bi i zvezde s neba skinuo za mene. Jednostavno, voleti je nešto najlepše.