Charlie 🔚. U PRODAJI

Uvod

Brankov most u Beogradu, navikao je da na njemu stoje duše ogoljene i ranjene, slomljene, koje ne vide drugi izlaz no da skoče sa njega u mutne vode Save. Zdanje od cementa i šljunka, koje je spajalo Novi Beograd sa centrom Beograda, prozvano je samoubilačkim mostom, te je kao takvo, naviklo da kroz godine bude okarakterisano kao put ka onome svetu. U hladnoj februarskoj noći 1986-e, Brankov most je ispod svojih stubova, prisustvovao ne oduzimanju života, nego radjanju jednog novog. Žena koja se tu našla sa trudovima, bila je teška narkomanka, svoje telo je prodavala za jedan fiks, samo jedan da je digne u visine. Do trenutka kada je shvatila da se u njenom telu nastanilo drugo živo biće, bilo je već prekasno. Naravno, narkomanka se nije odricala svog dragocenog eliksira, podavala je svoje trudno telo samo za jednu novu dozu.
Upravo je krenula sa novom injekcijom, tu ispod mosta,koja bi zavrsila zabodena u njene mršave, izbodene i bele ruke, kada je dobila prve bolove.
Sklupčala se niz stub mosta, sve teže uspevajući da se suzdrži i da ne jaukne. Napon za naponom, ona je zvala u pomoć, ali niko sem psa lutalica pored reke i automobila, gore na mostu nije prolazio. Sa teškom mukom je svukla sa sebe bednu i oskudnu trenerku i gaće, svukla tanušnu jaknu pa je stavila ispod sebe. Dok su psi lutalice zavijali i poneki automobil prolazio,u svitanje tog hladnog 29-og februara, na svet je došla malena devojčica. Mutna Sava i most samoubica su svedočili rodjenju devojčice tamne guste kosice, od majke narkomanke i oca nekog nepoznatog kurvara koji je platio za jednokratno uživanje. Ta prestupna godina je za tu malenu devojčicu bila srećna, ostala je živa iako je njena majka činila sve da je se otarasi.
Majka narkomanka, bila je toliko svesna da uvije bebu u njenu tanušnu, sada već krvavu jaknu i privije je sebi na grudi. Nije razmišljala o tom malenom smotuljku od jedva tri kilograma na grudima koje je sve jače plakalo, razmišljala je samo o špricu koji joj je ispao negde kada su je nesnosni bolovi uhvatili pod svoje.
Tresla se, što od hladnoće, što od apstinencijske krize u koju je upala, kada je na njenu sreću naišao beskućnik u svojim ritama, tražeći sebi neko mestašce da se skloni od jutarnje košave.
Čovek je sa svojih šezdeset i pet godina pregrmeo mnogo toga. Kao mladić od dvadeset godina, regrutovan je za novi rat na prostoru Balkana i izašao iz njega kao odlikovani heroj. Heroj, koji nakon svoje prolivene krvi za svoju zemlju, sada luta ulicama Beograda, obučen u smetke i moli za koru hleba i mesto da prespava po ćoškovima. Gledao je kako pred njim nestaju ljudi sa kojima je zajedno u bitke išao, kako umiru od granata, od puščanih zrna. Video je majke kako plaču za svojom decom, decu kako se ne odvajaju od tela mrtvih očeva, ali nikada za svoga veka, nije video ovakav prizor.
Smedjokosa devojka modrih usana i upalih očiju, bele kože, sedela je sklupčana ispod mosta, ogoljenog donjeg dela tela dok je u rukama držala zamotuljak koji je narušavao svojom dreknjavom tišinu zimskog jutra.
Starac je pomislio da se trese od hladnoće, da su je napali, pa silovali, dok je ona pokušala bebu da zaštiti. Kako joj se približavao, shvatio je da se devojka ti na tom prljavom mestu porodila, ali on nije znao ništa o porodiljama. Nije znao ništa ni o narkomanima, stoga nije mogao da zna da je najbolje za tu bebu da je skloni od nadrogirane majke.
Prišao joj je na samo metar udaljenosti, tek onda postavši bolno svestan da devojka nije zdrava.
Ona je pružila ruku ka njemu, i dok su joj se usne tresle, zatražila ono što starac nije razumeo.
"Samo jedan fiks, stari, samo jedan da dodjem sebi.."
Starac je sa nerazumevanjem na licu gledao u ovu izmučenu devojku i pitao se šta je fiks koji traži.
Mora da je još u šoku od porodjaja koji ju je zadesio ovde, pomislio je.
Podigao je njenu trenerku sa zemlje, otresao je i potom jako polako pridigao jednu nogu da na nju navuče nogavicu, svo vreme gledajući ka Savi.
"Ne brini se ti ništa, curo draga. Čika Milovan možda jeste beskućnik, i ima svojih sto briga,ali će ti on pomoći. Sve će biti u redu. Sad ćemo tebe i bebu odvesti u najbližu bolnicu."
Navukao joj je i drugu nogavicu dok je njeno mlitavo telo sve više gubilo boju, a krv sve više ključala za heroinom.
Kada je završio sa navlačenjem nogavica, opkoračio ju je i povukao trenerku na gore jednom rukom, dok je drugu poturio pod njena ledja i tako je pridigao malo da navuče trenerku do kraja.
Pitao se tada, zar trudnice ne treba da su teže, pobogu ova devojka nije imala više od četrdesetak kilograma.
Nisu njegove stare i umorne oči, kao ni pomalo pogrbljena ledja znala šta znači zavisnost.
Obukao ju je, pa se zagledao u njene crne tamne oči u kojim skoro života nije bilo, pa je upitao.
"Devojko, reci mi kako se zoveš?"
"Zoorricaa.."
Promucala je ona, a uz izgvor njenog imena, beba je još više zakmečala.
"Hajde Zoko, hajde crne oči moje, da krenemo polako. Jesi li rodila sina i kćer Zoko?"
"Ne znaaam.."
Odgovarala je Zorica, gledajući okolo sve nervoznija zbog starčevih pitanja i želje da iskoči iz svoje kože.
Starac je razmakao malo jaknu da bi bolje pogledao u bebu i pored pupčanika koji nije odsečen i posteljice koja je i dalje tu, video da je u pitanju malena drekljiva curica . Prelepa curica.
Njegove naborane ruke nikad mekšu kožu nisu dotakle i nikad lepše čedo ugledale.
Zavio je ponovo bebu, provukao ruku Zorici ispod pazuha pa je polako podizao.
"Hajde Zoko, hajde da se tvoja kćer ne smrzne na ovoj cičoj zimi."

Zoričine noge su saradjivale dok joj je mozak bio pretvoren u kašu. Konstantno razmišljanje o toj dozi koja joj život znači, dovodilo ju je do ruba ludila.
Da joj noge nisu tako klimave, a u rukama dete, vratila bi se nazad do stuba da potraži špric i ulepša sebi dan.
Da, pitanje je bilo minute, sata ili dana, kada će ona skončati svoj život u nekoj jaruzi, predrogirana i mrtva.

Čika Milovan se uspenjao sa novopečenom majkom i malenom curom do mosta, pa stao da gleda u obe strane koji auto da zaustavi.
Nekoliko bezuspešnih pokušaja je imao, jer ko bi stao jednom odrpancu sa očigledno bolesnom devojkom, kad se nakon desetak minuta stajanja tu na samoubilačkom mostu, zaustavio automobil i iz njega izašla jedna gospodja.
Gospodja, na bebinu sreću je bila doktorica koja je upravo pošla na posao i videla starog čoveka kako maše bespomoćno vozačima da stanu dok pod ruku drži devojku koja samo što ne ispusti iz ruku smotuljak.
Prišla im je, pomogla da se smeste u njen automobil, pa potom pokušala da bebu uzme iz majčinih ruku i smesti je u ruke daleko pribranijeg starca.
Zorica je skoro zarežala kada je shvatila da ta žena hoće da joj uzme bebu iz ruku, odmahnula glavom i onda procedila kroz zube.

"Prvo roba, onda beba."
Doktorka Milena, zaposlena u bolnici Dragiša Mišović preko dvadeset godina, susretala se neretko sa zavisnicima ove vrste. Videla je po majci da krizira i napravila je grešku što je uopšte pokušala da uzme malenu bebu. Brzo se pribrala i sela za volan, te se zajedno sa starim beskućnikom, majkom narkomankom i detetom nad čijom sudbinom i Bog plače, odvezla ka svom radnom mestu.
Njene kolege, hitro su odreagovale kada su videle saputnike doktorice Milene, pa su polako smestili majku sa bebom na nosila.
Zorica se u tom vremenu već jako tresla i sve jače stezala bebu koja je vrištala.
Dok su se točkići nosila kotrljali hodnicima bolnice, kotrljalo se istovremeno i klupko sudbine koje je odredjivalo dalji tok života malene curice.

Zorica je primljena u hitnu, doktori su bez imalo žaljenja gledali u nju i u sebi psovali što Bog da svakome dete.
Oni koji jarko žele dete, ne dobiju ga, dok ova narkomanka pred njima, uspela je da iznese trudnoću i rodi.
Nakon ukazane pomoći i dijagnoze za tu beskrupuloznu devojku, pozvana je i policija.
Doktorka Milena Stanić, svo vreme je bila uz majku, prisustvovali je ludilu iste kada su joj dete otrgli iz naručja.
Vrištala je, bacala se i ječala poput ranjene životinje.
Neukom posmatraču ona bi delovala kao savesna majka u šoku kada joj oduzmu dete, ali neukih posmatrača nije bilo.
Oko nje su bili doktori koji se često susreću sa ovakvom vrstom žena.
Ne plače ona za detetom, ona plače jer njene vene odavno nisu dobile dozu koja joj treba, a u bebi je videla jedan vid razmene za njen opijum.

Majka i beba su hospitalizovane, a sve molitve lekara koji su tada bili tu, bile su upućene da beba koja je imala apstinentsku krizu, preživi.
Svih devet meseci koliko je bila u utrobi nečasne joj majke, malena mrva se trovala otrovima kao i Zorica.
Stoga, vrištanje bebe nije bilo prouzrokovano navikavanjem na spoljni svet van materice, već šokom koji potresa i njenu majku.
Rodila se beba narkoman, kojoj će borba za život trajati naredna tri meseca.
Sreća ili nesreća crnokose i crnooke curice je bila ta što se njeno telašce i organizam borio kao lav. Izborio se, ona je ostala živa.
Ali po koju cenu?

Charlie je izašla u štampu i možete je pronaći na sajtu Naklade Caliope☺️