𝑇ℎ𝑒 𝑊𝑎𝑦 𝐿𝑖𝑓𝑒 𝐺𝑜𝑒𝑠 ✅

Part 34

"Dobro jutro."

Kratko ga poljubim, te izgovorim "Dobro jutro i tebi."

"Kako si spavala?", upita me uz osmeh, s' jednom rukom u njegovoj kosi, dok drugu drži na mom kuku, ne dozvoljavajući mi da se odvojim od njega.

"Nikad bolje. Znaš da je naučno dokazano da spavanje pored osobe koju voliš produžava život i otklanja stres?"

"Pa ja ću onda da živim sto godina, ako nastaviš zauvek da spavaš pored mene.", izgovori ne skidajući pogled sa mene, što izazove moj smeh.

"Planiramo li mi možda da ustanemo danas?"

Nasmeje se i ustane iz kreveta, pa navuče na sebe majicu i šorts, koje je prethodno izvukao iz ormara.

"Da li bi bio toliko divan da mi dodaš odeću?", upitam ga, pogledom pokazujući na hrpu koja je završila na podu.

Nasmeje se s' nevericom, ali mi ipak bez reči doda odeću.

"Nikad mi nećeš biti jasna, kad su u pitanju neke stvari."

Izađe iz sobe, ne sačekavši moj odgovor, ostavljajući me nasamo da se obučem.

•Luka's pow•

Nekad mi stvarno nije jasna. Ali valjda je zato toliko i volim.

Uđem u kuhinju da nam spremim doručak, ali me prekine zvuk zvona na vratima. Za par sekundi se nađem u hodniku i u par brzih poteza otvorim vrata. Ispred sebe ugledam pospanog Ivana sa torbom u ruci.

"Otkud ti?", zbunjeno ga pogledam.

"Je l' mogu bar da uđem u stan i ostavim torbu?", pospano me upita.

Sklonim se sa vrata i propustim ga u dnevnu sobu. Spusti torbu na pod i umorno se strovali na kauč.

"Čekaj, zar nisi ti trebao petnaestog da dođeš sa kvalifikacija?", i dalje poprilično zbunjeno ga upitam.

"Pa danas je petnaesti, genije.", izgovori i okrene se na drugu stranu verovatno s' namerom da zaspi, ali se u tom trenutku pojavi Staša.

Au, na nju sam totalno zaboravio. Sad će da nastane haos.

•Staša's pow•

Uđem u dnevnu i pored Luke, ugledam Ivana. Čim začuje moje korake, pređe u sedeći položaj i okrene glavu ka meni.

"Sad mi je tek jasno što si ti tako sluđen, pa ne znaš ni koji je datum danas. Dobro jutro, snajka.", uz osmeh izgovori, a ja sednem na fotelju pored.

"Dobro jutro i tebi. Kako su prošle kvalifikacije?"

"Odlično, uspeli smo da se plasiramo na evropsko prvenstvo. Ali sam mrtav umoran od noćnog leta."

"Idi ti, brate, da spavaš, a ja ću da spremim doručak. Čekaće te na stolu kad ustaneš, ako ja negde izađem."

Klimne glavom i ode u svoju sobu, ostavljajući mene i Luku nasamo.

"Zaboravio sam da dolazi danas.", počne da se izvinjava, a ja se nasmejem.

"Ja nemam apsolutno nikakav problem sa Ivanom, da bi mi smetalo što je došao svojoj kući. A da li on možda ima neki problem sa mnom, ne znam."

"Ma nema. Ja ću da nam spremim doručak, pa ćemo onda do grada."

Ustane sa kauča i ode u kuhinju, ostavljajući me samu sa sobom. Dohvatim svoj telefon da vidim šta ima novo.

stasha_gobeljic : Kako je prošla kontrola juče?

d.nikolic : Bio sam na prvoj terapiji. U početnoj je fazi, tako da bi sve trebalo da bude uredu. Kako je bilo na utakmici?

stasha_gobeljic : Kao i uvek, odlično. Lagana pobeda, a atmosfera da se naježiš.

d.nikolic : A video sam i da je Luka dao gol, što popravlja tvoj utisak.

stasha_gobeljic : Ipak me najbolje poznaješ.

"Šta ćeš da piješ?"

Trznem se na njegovo pitanje, pa ostavim telefon. U par koraka se nađem u kuhinji, pored Luke.

"Totalno mi je svejedno."

Pogledam hranu na stolu, pa se nasmejem.

"Ovo baš dobro miriše. Ali ipak moram da te pitam nešto. Da li želiš da me udebljaš ovolikom hranom?"

Nasmeje se i obgrli me oko struka.

"Džaba se brineš. Voleo bih te i da imaš deset kila više."

Izvinjavam se što nastavak ide ovako kasno, ali nikako nisam mogla pre da završim 😕

Juče je priča bila numero uno u Fanfiction-u i stvarno moram da vam kažem da vas mnogo volim! 💙

Hvala svima koji čitaju , još više hvala onima koji komentarišu, jer bez vas to ne bi bilo moguće 💙