Pakleni raj

22. poglavlje

Onog trenutka kad je Adam video Tiu u rukama tog monstruma, kako se otima i moli za pomoć, u njemu su eskalirala sva osećanja koja su kolala unutar njega, još od kako je shvatio da je nestala. Strah pomešan sa besom, koji su se kuvali u njemu, sada su ga  učinili spremnim za osvetu.

***

Skoro dan ranije

Adam je čitavo vreme, dok je sredjivao stanje na poslu imao neugodan osećaj da nešto nije kako treba. Nije to bio osećaj, koliko možda predosećaj, nije mogao odrediti tačno, ali svo vreme je osećao neprijatne trnce pri dnu vrata, kao upozorenje da se nešto sprema. I to ne nešto dobro.

Nerviralo ga je što se tako oseća, gubio je koncentraciju, i umesto da misli na posao, mozgao je o tome šta bi moglo poći po zlu. Ništa mu posebno nije padalo na pamet, na korak su od toga da sve dokaze protiv Martina prikupe, jer sad nije bilo sumnje u njegove loše namere. Nije znao koliko tačno je taj tip poremećen, ali nije ni bilo bitno, važno je da će uskoro dobiti ono što zaslužuje.

Poslao je dve, tri poruke Tii, satima kasnije kad je napokon uhvatio desetak minuta slobodno. Što je duže vreme bio ovde, padalo mu je na pamet da je ovo sranje neka vrsta sabotaže. Na tu pomisao, intuicija kao da mu je podivljala. Šta ako je stvarno ovo neka vrsta...skretanja pažnje? Ali sa čega?

Koliko je on znao, sve je trenutno bilo u redu. Martin se drži po strani, Mike je zatvoren.... zaledio se. Stao je u pola pokreta a onda se hitro pokrenuo i posegao za svojim telefonom. Do djavola, toliko je bio zanesen da mu nije palo na pamet da proveri tog malog govnara. 

Zvonilo je, i zvonilo, ali se niko nije javljao. Ponovio je poziv, još dva, tri puta, zvao je i Alexa ali ništa. Proverio je i svoje poruke, ali Tia mu i dalje nije odgovarala. Namrštio se. Ovo mu se nije svidjalo, pomislio je dok mu se briga sve više pojačavala u dnu trbuha. Kuckao je prstima po stolu, razmišljajući šta bi sad trebalo da uradi.

Znajući da nema baš puno izbora, zgrabio je crnu jaknu sa čiviluka i izleteo iz kancelarije brzinom svetlosti. Hitrim korakom stigao je do auta, i čim je zalupio vrata već je kretao sa parkinga firme. Rame ga je zabolelo, ali se nije obazirao već nastavio da juri gradskim ulicama, koje su baš sad morale biti krcate automobilima i drugim vozilima.

Opsovao je kad mu se neki auto sa zatamljenim staklima isprečio na putu, i besno je ubrzao čim se sklonio. Nije imao vremena za gubljenje, strah mu je oduzimao strpljenje. Čim je izašao iz centra, ulice su postajale pustije, i onda je sa lakoćom skrenuo ka izlazu iz grada, u pregradski deo.

Za manje od deset minuta, a njemu se činilo kao da je vozio satima, bio je pred malenom kućom u Alexom vlasništvu gde su držali Mikea. Izašao je iz auta, i ostao iznenadjen neprijatnom tišinom koja se širila svuda oko njega. Ignorišući trnce nelagode, samouvereno ali pažljivo je išao pravo ka vratima. Nije mu se svidjalo što nikoga do sad nije primetio, obično se već na najmanji zvuk neko pojavi, sad kao da je mesto prazno.

Namršteno je primetio da vrata nisu zaključana, gurnuo ih je a zatekao ga je mrak i hladan vazduh. Sad više nije ignorisao tupi osećaj lošeg. Ubrzavajući korak otvarao je sva vrata, i kad je stigao do prostorije gde su držali Mikea, šokirano i iznenadjeno je dahnuo kad je ugledao prizor pred sobom.

Matthew i Tom su ležali, naizgled beživotno, obojica sa ranama na glavi. Odahnuo je sa olakšanjem kad je primetio da im se grudni koševi pomeraju gore-dole. Pozvao je hitnu pomoć i policiju, ovo će odraditi kako treba.

Dok je čekao hitnu pomoć da stigne, prošetao je po kući, ne dodirujući ništa, samo razgledajući. Mike je naravno pobegao, i to uz pomoć nekoga. Najverovatnije je smrad Martin nekoga unajmio... a nije isključeno ni to da ih je Jacob izdao jer njega jedinog nema nigde.