Tajne izgubljenih senki

Sećanje i napad čudovišta #1

24. Februar 2000. Dan kada je sve počelo. Dan kada je došlo do drastične promene u Gradu Dijamanata. Ne samo u Gradu Dijamanata, scene koje su se tog dana odigrale pogodile su čitavu planetu.

Hladan zimski vetar navukao je tako tamne oblake na ovaj predivan grad. Teritoriju čitavog grada prekrila je magla. Isparenja i veliki oblak dima nastali od vatre koja je već buktala na različitim mestima u gradu gušili su njegove stanovnike.

Predivne kule od najfinijih kristala, načinjene da blistaju na suncu i čine ovaj grad još lepšim sada su gorele, a staklo je prekrivalo predivne ulice popločane belim mermerom. Tu u tom gradu sada su se vijorile zastave ratnika zavađenih klanova čarobnjaka. Trg je bio prepun. Scena užasna za gledanje.

U plamenu i krvi koji su okupirali grad mogla se nazreti jedna prilika. Džulijana Blektorn, crnokosa ratnica u levoj ruci držala je dlan svog petogodišnjeg dečaka, a u desnoj svoju skoro rođenu tromesečnu devojčicu. Trčala je i pokušavala da pobegne iz ovog pakla svesna toga da su ova dva života jedini spas grada i njegovog stanovništva. Jedini koji mogu da ih spasu od tame koja će uskoro da okupira grad.

Dala je sve od sebe, imala je plan, ali u planu nije bilo da će dečak da joj se istrgne iz ruke kako bi pomogao svom ocu. Ostavila je svoje prvorođeno dete, ne zato što ga nije volela, već zato što više nije bilo moguće sustići ga, bilo je prekasno. Nije imala vremena za premišljanje. Morala je da nastavi, da pomogne svojoj devojčici da preživi i da, kada za to dođe vreme, njeno dete proba da spasi barem ono što će preostati od grada.

Sve ovo dogodilo se zbog njene porodice, zbog njenog muža. Cilj je bio da predvodnici budu eliminisani. Zavera protiv porodice Blektorn. Znala je da će poginuti kada se vrati, bili su brojno nadjačani. Ionako ne bi mogla da živi sa teretom na leđima, svesna toga da je bila primorana da ostavi svoje prvo dete koje ovde sigurno neće preživeti ovako mlado.
U svoj toj tami tračak svetlosti gurao je da nastavi dalje. Stigla je, konačno. Prošla je kroz portal na sigurno.

Bristol 2000.

Jedina opcija koja joj se u datom trenutku činila ispravnom bila je da ostavi svoje dete ispred sirotišta. Nije bilo drugog izlaza. Uzela je staru kutiju koju je pronašla na ulici i skinula svoj ogrtač kako bi malo utoplila dete. Poljubila ga je u čelo i spustila u kutiju. Izvukla je ceduljicu i olovku koje uvek nosi u levom džepu i napisala ime: Lilit. Ne, izbrisala je ono t iz imena. Pozvonila je, obrisala suze i okrenula se spremna da se vrati u sigurnu smrt.

London 2016.

,,Ako ne pretvorite svoj život u priču postajete samo još jedan deo tuđe priče.''

Dopada mi se kako to zvuči. Optimistično je na neki čudan način, dozvoljava nam da umislimo kako zapravo svako od nas ima svrhu. Nije kao da ja mogu da razumem pravu suštinu ovog citata. Ja sam se oduvek trudila upravo da postanem deo tuđe priče, da prođem neprimetno i možda pronađem nekog ko neće pokušavati da razume moju priču. Mnogi su pokušali, ali istina je da nema tu šta puno da se razume. Moj život samo je jedna velika zbirka uzastopnih razočarenja koja povlače jedno drugo. Povodom toga ne mogu ništa da učinim, ali jedno mogu. Mogu da pomognem mojoj najboljoj prijateljici.

Odložila sam knjigu koju sam držala u ruci i malo se osvrnula oko sebe.

Kišne kapi padaju i kvase staklo prozora ispred kog sedim. Poljski miš se zaglavio u pukotini na zgradi i pokušava da se izmigolji. Razmišljala sam o tome da otvorim prozor i izvučem ga, ali nemam baš neku volju da se kvasim trenutno. Ustajem i krećem do kupatila da brzinski obavim higijenu, ali usput uspem da ugazim u nešto vlažno. Plavi tepih na sredini sobe upola je mokar je od vode koja se sliva sa plafona punog rupa.