Deo trenutka 🔚

Part 11

I dalje ne mogu da se naviknem na ovaj luksuz, sve ovo me plaši.

- Umorna? – pita me Demir.

- Preumorna – priznajem.

- Hajdemo – uhvati me za ruku i krenemo pravo prema Demirovom apartmanu.

- Na šta ti ja ličim? Na idiota? – oboje zastanemo na ovu viku.

- Dosta je bilo, gotovo je, sutra se razvodimo – zatim usledi glasan tresak vratima i bojažljivo pogledam u Demira.

- Idi stići ću te – poljubi me u čelo. Taman krenem da pođem kao ugledam besnog Dina.

- Zdravo – pozdravi nas ljubazno i prođe pored nas.

- Idi – Demir mi ponovi i ja krenem u njegov apartman.

Razvod je reč koja mi ne ide uz ovu porodicu ali to nije moja stvar.

Sutra je nedelja spavaću duže, uvučem se u preveliki krevet i udahnem miris posteljine, nekako mi miriše na Demira. I dalje ne verujem o čemu smo večeras razgovarali, dođe mi da od sreće skočim kroz prozor, ali kako to ne dolazi u obzir, zagrlim jastuk i sklopim oči, zaista sam umorna.

Polako se budim i otvaram oči, na trenutak se zbunim jer ugledam dva prelepa oka kako gledaju u mene. Koliko dugo me već posmatra?

- Dobro jutro – nasmeši mi se i dođe mi da zagrlim samu sebe zbog tog osmeha.

- Dobro jutro.

- Kako si spavala?

- Čvrsto, bila sam iscrpljena – priznam.

- Prelepa si, ponekad mi deluješ nestvarno – iznenadi se svojim rečima, kao da nije hteo ovo da kaže naglas.

- Šta kažeš na to da ti danas pokažem vilu i dvorište?

- Zvuči odlično, ali kasnije moram svratiti do svog stana.

- Ići ću sa tobom.

- U redu, moram u kupatilo – ustajem iz kreveta i povlačim svoju spavaćicu naniže, za svaki slučaj.

Nakon jutarnjeg rituala vratim se i spavaću sobu i ugledam polugolog Demira, okrenut mi je leđima dok u crnim boksericama stoji ispred televizora i gleda vesti sa daljinskim upravljačem u ruci. Znam, nije pristojno ali ništa savršenije nisam videla u svom životu, široka ramena, čvrsta zadnjica, a ruke . . . Skinuo je zavoj ima smo malu ogrebotinu. Nakon što naparim oči lagano pročistim grlo.

Demir se okrene prema meni.

- Kupatilo je slobodno – obavestim ga tiho.

I ponovo se dogodilo, onaj deo trenutka u kom me on pogleda a ja zaboravim da dišem, me ponovo zgrabio. Zašto ne kažem nešto, ili učinim dok on polako ide ka meni? Zašto sam nemoćna i izgubljena u ovom trenutku?

Konačno se zaustavi ispred mene, ne smeši se, ne mršti se, samo je ozbiljan. Sa tim ozbiljnim izrazom na licu podigne ruku i nasloni je na moj obraz, tako želim da sklopim oči i prepustim se tom dodiru ali odolevam jer . . . ne znam, nešto.

Napoko podigne i drugu ruku, moje lice ja sada među njegovim rukama , nežno mi podiže glavu dok ne dobije moju punu pažnju, zatim pomeri palčeve i njime očeša moje usne. Ispustim vreo dah i on glasno uvuče vazduh u svoja pluća i polako ga izbaci, od tog strujanja vazduha zgrče mi se svi mišići. Njegove usne se približavaju mojim i to iščekivanje je predivno. Poljubiće me, moje srce ubrzava rad a oči mi se same sklapaju.

Odjednom se začuje kucanje na vratima i ja poskočim u mestu.

- Gospodine doručak je postavljen – kaže neki ženski glas i ja se odmaknem od Demira.