Dorti

Početci

Ostavši sama sa svojim mislima,Dorti oslušnu pesmu vetra.To je bila opčinjujuća melodija svirana samo za nju.Ona je to znala.Sada je sve znala.Blagi šum joj je već bubnjao u ušima,hiljadu puta jače nego što iko drugi može da ga čuje.Sa glavom podignutom ka krošnjama drveća ,prisećala se svih imena koja su joj davali.Veštica,Demon,Prokleta.A ljudi su je se bojali.Bojali su se njenih sposobnosti koje je tako dugo krila za sebe.Mada, kako i ne bi.Dorti uzdahnu i zaželi da može da ode daleko od ovog mesta.Samo je podseća na ono što je nekad,a zapravo nikad nije,bila.Kako opčiljujuća melodija vetra postaje sve glasnija,Dortina sećanja sve više i više naviru.Svaki uzdah,svaka slika,svaka smrt. Šunj polako utihnu a sa njim se i Dorti smiri.Braonkasta kosa,gruba i jaka,je nalašla mir na njenim ledjima.Ruke su joj već drhtale a oči ,inače veoma tamne,počele su da sive,kako se već dešavalo.Sada,mogla je da se poveri samo vazduhu.Iako je on sam i izvor njene patnje.Zabrinuto je gledala svoje dlanove,mrtvački plave i hladne,kao da je deo nje već odavno mrtav.Znala je da je uskoro kraj.

Stajajući tako na sred šume,Dortina izoštrena čula nisu krila opasnost koja se približava.Za nju,vazduh je bio verni sluga ,kurir koji je bez pitanja izvršio svaku njenu zapovest.Lake noge odvele su je u šiblje takvo da se lako može sakriti,ali i videti šta se dešava sa druge strane.Znala je da je traže,ali je isto tako znala zašto.Pre bi se samo uplašila i pobegla ,ne razmišljajući šta će potom.Čuvši ljutske glasove u daljini,Dorti je mogla samo da pusti svog vernog pomoćnika na njih.Disajući duboko,vetar naglo zahuhta dodoseći neku neizvesnu atmosveru.

'Dorti!'

Dodavao je dubok glas odraslok čoveka.

'Dorti!'

Glas,već promukao od vikanja pokušavao je da nadjača šum sad već veoma jakog vetra.

'Ja znam......Da si tu ...'

'Dorti...To...Sam....Ja...'

Prepoznavši glas svog oca,čoveka koji je hteo da je smesti u ludnicu zbog iskrenosti u vezi sa njenim moćima,Dorti se ukoči.Nešto je probode u stomaku misleći samo na njegovu reakciju,na sve doktore kod kojih ju je vodio,na sve što je doživela pre nego što je pobegla.

'Izdajice'

Nehotice izusti otkrivajući svoju lokaciju.

'Dorti.Znam da si tu'

Reče joj otac sa nekom tugom u glasu.

'Tvoja majka je umrla'

Dorti se trže,te izađe iz skrovišta.

'Št....šta se desilo.'

Procedi kroz suze,razmišljajući o jedinoj osobi koja ju je od početka razumela,koja je razumela zašto treba da ode,da se osami,da shvati šta je ona ustvari.

'Nedostajala si joj.Umrla je od tuge.'

On napravi značajnu pauzu naglašavajući tako bitnost izgovprenih reči.

'Ali sve mi je objasnila.Znam šta si.
Ja ne mislim da si luda Dorti.Ne više.'

Ne razmišljajući Dorti mu skoči u zagrljaj,osetivši toplinu u sebi koju nije osetla duže vremena.

'Idemo kući'

Vetar se smiri a na do tada sivom nebu se pojave prvi zraci sunca.

........................................................................

Dorti je gledala beživotno telo svoje majke po poslednji put.Crna kosa bila joj je crnja nego ikad a svetao ten poprimio je nekakvu bledoplavu boju.Koža joj je bila gotovo prozirna,takva da se može videti svaka vena,A ruke koščane.Usne su joj potamnele,napola otvorene,kao da pokušava da izusti nešto.Kovčeg se u tom trenutku zatvori,a u vazduhu se oseti teška atmosvera,nekako sanjiva,baš kakva se očekuje u ovakvom trenutku.

'Tata'

Izusti Dorti,očiju crvenih od plakanja.

'Molim Dorti'

Reče njen otac istim tonom.

'Želim da odem odavde.Da započnem novi život.Da idem u školu,da steknem prijatelje,Želim da odem negde gde niko ne zna ko sam.'

......................................................................

Samo dva dana posle,Dorti se već pakovala za selidbu u Sijetl.Tamo je bila upotpunosti sigurna da joj niko neće nauditi.Spakovana i spremna,po poslednji put se pozdravila sa svim.Sa svojom šumom,kućom i sa celim njenim dotadašnjim životom.Odluka u njoj je već odavno pala.Živeće normalnim životom i neće dozvoliti da joj to iko uništi.

Sjetl je lepo mesto.Malo previše ljudi za Dortin ukus.Ona je uvek volela mala naseja,Gde večito nikog nema na ulicama.Zgrade su bile visoke te od njih nije ni mogla osetit vetar a ni čuti ga od buke uličnih prodavaca,izvodjača i piskutavog glasa dece.Iako je to baš ono zbog čega je došla,ipak je osećala neku prazninu u sebi,baš kao da deo nje nedostaje.Osećala se kao da joj je neko iščupao neki organ,pa je sada primorana da hoda unaokolo sa velikom rupom nasred grudi.Sve vreme je provela proveravajući da li se njena jeziva maštarija obistinila.Na seću,to je ostala samo maštarija.Grad je odisao nekom čudnom energijom,kao da će se nešto zanimljivo desiti ovde.Zgrade su se dizale do nebesa,tako da se svako činio toliko sićušni i nebitni naspram njih.Bilo je poprilično vedro, sa par oblačaka.

***

Dorti je razmišlhala o širokoj poljani na kojoj se stajalo staro hrastovo drvo.Razmišljala je o njenim bosim stopalima na suvoj i toploj zemlji dok dugačke vlati trave miluju njenu kožu.Ta poljana je odisala takvim mirom i spokjem da bi je u trenutku oslobodila svih loših misli i ostavila je sa nekim sjajem na licu.Tada je znala da je našla mesto na kome će se odmoriti od realnosti.To je bilo njeno srećno mesto,na koje je mogla otići bez da napravi ijedan korak.Na tom mestu bi joj vetar sklanjao kosu slica svojim najtoplim dahom,sunce bi grejalo i kada je mraz, a ona bi imala osmeh na licu i usled najveće kiše suza.Otići tamo uvek će biti zadovoljstvo po nju,sesti ispod Starog Hrasta i utonuti u njegov hlad.Iako je to bila samo njena potsvest,Dorti je tu mogla da radi šta god poželi.Mogla je sedeti u travi i slušati dobro poznatu pesmu vetra koja je zujala kroz veselo lišće Starog Hrasta, ili pak gledati sunce koje tone iza horizonta ove beskonačno duge poljane, ustupajući mesto isto tako sjajnom mesecu, i tami za njim.Bila je svesna realnosti ali ipak je duboko zalazila u taj svet.

***

Kako je to bilo jedino mesto u koje bi se mogla zavući ,sakriti od emocija, sećanja i ljudi koji nisu shvatali njen bol Dorti se sve više povlačila u njega.Nije mogla da se bori sa osećanjima koja bi navirala po pogledu na bilo koje drvo, osobu, ili išta drugo što je imalo podseća na dom.Ovde, u Sijetlu, odlučila je da započne novi život, a za to joj se pružila prilika već sutradan, na prvi dan škole.
***

Vote,kom?