JEDINA

Život (ne)obične tinejdžerke

7.05 AM

Božee, spali ovaj alarm. Ustajem poluošamućena, jer sam spavala svega tri sata. Ukupno.

Budii se Dana vreme je za školuu! - čuo se mamin glas iz susedne sobe.

Škola. "Jupiii". Tako "divno". Je l' mogu da odspavam još dan-dva?

-Danaaa, jesi li ustalaa?-

-Mhmm-

-Dana znam da spavaš još uvek, ustajj!- kao da mogu da je vidim ispred sebe iako je u susednoj sobi, sad čeka mog odgovor i 3, 2,1 otvara vrata.

-Dana dušo još nisi ustala, hajde požuri, zakasnićeš. - reče tiho, pakujući mi sveske u ranac.

-Aliii mamaaaa..

-Nema ali! Da je Zvezdina utakmica ustala bi u 5 i bila bi u prvom redu deset sati pre početka meča! Ajde ustaj sunce majkino, ajde..

-Uhh, evo. Ustajem.

Ustala sam i polako počela sa pripremama za školu. Nova sredina, Beograd je ipak nešto drugo u odnosu na moje staro mesto iz kojeg sam otišla, iako pre dve godine ali opet uspomene ne blede. Mrzovoljno trljam oči i dlanovima se odgurujem iz sedećeg položaja sa kreveta. Uputim se ka kupatilu ali se pre svega osvrnem na prozor da pogledam kakvo je vreme. Hmm, deluje toplo. Uzela sam obicne bele pantalone i kratku sivu majicu koja doseže malo preko pupka ali pantalone su duboke pa to neće biti problem. Dok se umivam razmišljam o novom danu škole, uskoro će kraj godine a meni ocene nisu baš najbolje. Kako god, biću nekako odlična.

-Detee šta radiš u tom kupatilu pola sata, zakasnićeš! - Prekida me mamin zabrinuti glas.

-Pa ako baš želiš da znaš moram da obavim lične potrebe, da se umijem, operem zube, obučem, našminkam, naparfemišem i pre svega RAZBUDIM. Toliko, sve to može za pet minuta.

-Dobro de, hajde požuri malo.

Izlazim iz kupatila i u hodu pokupim ranac sa stola, uredno mi je spakovala sveske i knjige. Duša moja. Prilazim joj i ona me poljubi u čelo.

-Ne zaboravi novčanik. - Uputi me pokazivajući ka stolu.

-Ah da. Hvala mama. - Pokupim ga sa stola i užurbano obuvam bele starke. Poljubim je na izlazu i hodajući joj mašem jer znam da je iza. Kao i svaki dan.

Na putu do škole, koja mi je btw na 15 minuta mojim "Bože sačuvaj" sporim korakom, stavila sam slušalice u uši i pustila muziku. Ja sam tip devojke koji po prirodi sluša sve živo. Bukvalno. Ono što se kaže od Silvane do Nirvane. Samo što ja prelazim tu granicu Grunge-a i idem sve do hard rocka i ostalo. Mada ne baš death metal, za to nisam. Tako je i ovog jutra za početak dana moj izbor Toše Proeski - Bože brani je od zla i ta pesma me u isto vreme razbuđuje i smiruje. Stižem u školu. Živote, smiluj mi se.

Zvoni. Stižem na vreme. Otvaram vrata učionice i tu su svi poznati likovi. Sedam u zadnju klupu do prozora pored Marije. Ona je moja najbolja drugarica, ali baš ono najbolja. Znamo se dugo i mnogo mi je prirasla srcu. Nebitno, pozdravljam se sa nekolicinom i stavljam ranac na klupu.

-Pa je li to najbolja riba u celoj trećoj godini? - Začujem dobro poznati glas iza sebe. Prevrćem očima i okrećem se ka njemu.

-Zdravo i tebi Nikola. - Odbrusim mu prekrštajući ruke i okrenem se.

-Pa da li je moguće da si se naljutila za ono pre neko veče. Na mene, svog brata? Pa ja to ne mogu da prihvatim, slamaš mi srce.

Nikola i njegove budalaštine. Moj najbolji drug, ali opet, ponavljam, budala.