Vortex

I

vortex (lat.) - vrlog, vir

Ja nisam kao drugi ljudi. Ja gorim u sopstvenom paklu... Paklu sebe.

-Čarls Bukovski

Moj život je u jednom razdoblju bio toliko loš da sam se ujutru budio, a da nisam znao zašto sam otvorio oči. Celokupno moje postojanje tih dana svodilo se na ustajanje iz kreveta tek da bih zapalio jednu od jeftinih cigareta uzetih od nekog oronulog ratnog veterana koji ih je preprodavao na uglu u blizini naše srednje škole, a onda bih se sa tom istom cigaretom šetao po kući sejući pepeo svuda. Prazna kuća belih zidova me je uvek negostoprimljivo držala u svojoj utrobi, poput kakvog tamničara koji je osuđen na to da jedino bat njegovih sitnih koraka razbije tišinu koja ga je okovala. Kada bi tišina u mojoj kući postala nesnosno glasna, bezvoljno bih se odvukao u školu ne znajući ni na koji čas idem ni kada isti počinje. Zavučen u neku od poslednjih klupa, čekao bih odmor da popušim nezapaljenu cigaretu koju sam za vreme časa vrteo među prstima. Tokom svih tih dana, koji su ličili jedni na druge, usavršio sam svoju sklonost tome da se ne ističem ni u čemu, čak ni u sopstvenom postojanju. Nije to bilo tako samo pred strancima na ulici, ili među polupoznatim licima u školi. Moja rođena majka ponekad bi zaboravila da postojim i to su, verujem, bili jedini momenti sreće koje je okusila poslednjih godina. Ja sam bio bleda senka člana porodice, samo nečujni šapat među zidovima koji je pokušavao da se udalji od nje što više, mada smo oboje znali da se u prolazu nećemo ni pogledati - tako je bilo lakše.

Natalia Pomales bila je ono što su ljudi nazivali dobrostojećom udovicom. Njen položaj u društvu i posao ni malo nisu propatili nakon smrti mog oca, Migela, a tokom dve godine je uspela da oko sebe sazida savršenu fasadu i svima proda sliku svog savršenog života sa sinom jedincom u praznoj jednospratnoj kući na Fort Hilsu. Unutar tih zidova, ipak, sklupčana je sedela napaćena alkoholičarka, koju je više opila tragedija njenog života nego viski koji drži u rukama. Kada bi granica u vremenu mogla biti povučena, naš život počeo je da liči na jednu od tvari elizabetanske književnosti onog dana kada sam se vratio kući iz škole i našao beživotno telo mog oca u radnoj sobi. Ležao je na drvenom podu, mozga prosutog po istom i prstiju ukočenih oko pištolja. Sećam se da sam nekoliko sekundi samo gledao tu bledu krpenu lutku od čoveka, dok mi od mirisa i prizora pred očima nije pozlilo i vrisnuo sam pre nego što su mi kolena postala gumena, te sam se samo nemoćno srušio na pod pored njega. Moja majka je taj prizor dodatno dramatizovala, uvivši ga u suze i povike, dok sam se ja plašio da ću, pustim li glasa, vriskom poderati grlo dok ne izvrištim svu agoniju koja me je stegla oko vrata i nije puštala ma koliko jako se ja trudio da se otrgnem.

 Nisam plakao, čak ni na sahrani nekoliko dana kasnije, ali je moja majka izlučila dovoljno suza za oboje. Tih dana njene oči su bile potpuno zakrvavljene, zbog mešavine nedostatka sna i slane vode koja joj je kvasila obraze. Potrudila se da, uprkos krivici koju je ubijala najpre vinom a kasnije i drugim žestokim pićima koje je nalazila u kući, isprazni i zaključa radnu sobu, navodno da izbegne dalje traumiranje svog sina jedinca. Oboje smo, ipak, znali da ona to radi više zbog sebe nego zbog mene, iako je sve ubedila u suprotno. Ja, za razliku od nje, nisam osećao ništa do obične crne praznine koja se širila mojim telom, preteći da me proguta celog. Kao da mi je sa tim povučenim obaračem iz grudi istrgnut neki molekul duše koji nikada neću moći da vratim na mesto. Uprkos svemu, ono što je bolelo najviše od svega nije bio sam čin samoubistva mog oca. Najviše su bolele godine koje su prolazile, u kojima je on nemo vapio za pomoć koju nije dobio.

Moj otac je bio mrtav mnogo pre toga, to što je disao nije pravilo veliku razliku.

* * *

Kliktanje zipovog upaljača odzvanjalo je praznim pokušajem bašte iza škole, gde sam često pušio. Pokšavao sam da zapalim cigaretu, ali bezuspešno.

Opsovao sam. 

Preda mnom se iznenada pojavila nakinđurena ruka koja mi je poturila upaljač sa nekim kavai crtežima pod nos. Prineo sam cigaretu plamenu i povukao dim, pa podigao pogled ka devojci kojoj je ruka pripadala. Zaista je izgledala kao prostitutka koja je upravo izašla iz anime,sa svojom žutom haljinom, koja je po svim merilima bila previše kratka, i fluorescentno zelenim cipelama, te roze kosom ijakom šminkom koja je definisala njene kose oči. Pućkala je svoju cigaretu u miru, potpuno odudarajući od okoline koju smo sačinjavali zakržljale sive biljke i ja, obučen potpuno u crno.

"Nisam čula tvoje ime", fluorescentna persona je iznenada progovorila. Zvuk njenog glasa i njena dikcija u potpunosti su se slagali sa njenim izgledom koji je dočaravao jednu od onih devojaka koje vam sažvaću osećaje i ispljunu ih brže nego što popuše svoje uske, skupe cigarete.

Kroz dim sam promrljao Išim. U judaizmu, išim anđeli su anđeli čuvari koji su najbliži ljudima, pa je moja majka, rođena jevrejka, baš zbog toga i odabrala da to bude moje ime. Kasnije tokom mog života, shvatio sam da je to ime bilo jedino koje mi uopšte nije pristajalo, štaviše, bilo je apsurdno. Anđeo čuvar mora da zna da sačuva barem sebe, a ja ni to nisam umeo.

Klimnula je glavom.

"Asai Masumi (u japanskoj kulturi ljudi se predstavljaju tako to prvo kažu prezime pa ime)", rekla je potom, kriveći uglove usana u nešto što bi trebalo da predstavlja osmeh. Slegnuo sam ramenima i skrenuo pogled na drugu stranu, nastavljajući da pušim u nadi da će Masumi otići, ali nije se pomerila. Umesto toga je zurila u mene kao u kakvu nakazu, verovatno pokušavajući da dokuči šta mi je u mislima. Navikao sam na takve poglede, to je bila uobičajena reakcija ljudi kada bi me videli. Fasciniralo ih je to što sam tih i povučen. Malo sam pričao, a mnogo mislio, što je ubitačna kombinacija. Ljudisu mogli samo da nagađaju o čemu razmišljam, ali nikada nisu pogodili.

"Da li ti to želiš da budeš loš dečko?", pitala je, iritantno odugovlačeći samoglasnike.

"Ne želim ja ništa"

 Pogledao sam je još jednom, pre nego što sam bacio cigaretu na pod i smrskao je đonom crne vojničke čizme.

"U stvari", ispravio sam se, "želim da umrem"