Ljubav na pogrešnom spratu 🔚

1. Pantone 18-1750 (Boja -Vrištim od muke)

Ema je oduvek verovala da univerzum ima veoma specifičan, pomalo uvrnut smisao za humor. Da je univerzum grafički dizajner, verovatno bi koristio Comic Sans za najvažnije životne objave.

„Srećan mi rođendan", promrmljala je u jastuk koji je mirisao na nanu i blagi očaj.

Plan je bio jednostavan. Ustati u 07:00, uraditi jogu (koju je praktikovala čitava tri dana pre nego što se zapetljala u pozu 'uspravni pas' i srušila policu sa knjigama), popiti zeleni smuti i ušetati u kancelariju kao boginja vizuelnih komunikacija.

Realnost? Sat nije zazvonio jer ga je nesvesno u snu lansirala preko sobe. Probudila se u 08:15 sa otiskom teksture jastučnice na levom obrazu koji je izgledao kao loš displacement map.

„Odlično. Tekstura kože: 'Zgužvana kesa iz prodavnice'", prokomentarisala je dok je trčala ka kupatilu, usput zakačivši malim prstom o ivicu komode. „Auuu! Prokleto drvo! Izbaciću te iz stana, kunem se, pretvoriću te u ivericu!"

Nakon pet minuta skakutanja na jednoj nozi i psovanja nameštaja, Ema je stala pred ogledalo. Nije bila fatalna žena, ali je imala ono nešto – krupne kestenjaste oči koje su uvek izgledale malo začuđeno i osmeh koji je popravljao stvar čak i kad bi prosula kafu po klijentovom belom tepihu. Što se desilo. Prošlog utorka.

Izabrala je „sigurnu" kombinaciju: bež pantalone i svetloplavu košulju. Profesionalno, a opet pristupačno. Devojka iz komšiluka koja zna šta je kerning.

Dok je pokušavala da nanese maskaru, ruka joj je zadrhtala jer je komšija iznad rešio da baš tog trenutka počne sa renoviranjem kupatila. Crna linija preko celog kapka. „Divno. Sad izgledam kao ranjeni rakun sa umetničkim vizijama."

Brzo popravljanje, gutljaj hladne kafe (jer je kuvalo odlučilo da danas štrajkuje) i izlazak iz stana. Naravno, zaboravila je kišobran. A nebo iznad Beograda je imalo onu sivu nijansu koju klijenti zovu „moderna siva", a meteorolozi „potop je neizbežan".

Ema je jurila ka stanici, balansirajući sa torbom za laptop koja je bila teža od nje. „Samo da stignem na prezentaciju. Samo da klijent ne primeti da mi je leva cipela malo tamnija od desne jer sam stala u baricu", bodrila je sebe.

U tom trenutku, telefon u džepu je zavibrirao. Njena majka. „Ema, dušo, srećan rođendan! Jesi li zamislila želju? Znaš, tetka Vera kaže da se u tvojim godinama želje ispunjavaju samo ako nosiš nešto crveno i..." „Mama, ne mogu sad, jurim na bus, nosim plavo i nosim se sa životom, čujemo se!"

Prekinula je vezu taman kad je videla „sedamdeset četvorku" kako pristiže. To je bio taj trenutak. Filmski sprint. Ema je poletela. Njeni pokreti su bili (skoro) graciozni. A onda je usledio onaj poznati zvuk: KRC.

Njena potpetica je pronašla jedinu pukotinu u asfaltu koja je bila milimetarski precizno izmerena da prihvati njenu štiklu. Ema nije pala. To bi bilo prejednostavno. Ona je izvela neku vrstu piruete, torba sa laptopom je poletela napred, a ona se dočekala na ruke, tačno ispred nogu čoveka koji je izlazio iz crnog džipa.

Ispred njenih očiju stajale su cipele. Ručno rađene, od tamnobraon kože, toliko ispolirane da je Ema u njima mogla da vidi svoj prestravljeni odraz.

„Da li vam je potrebna pomoć ili samo testirate čvrstinu trotoara?" glas je bio dubok, sa onom iritantnom primesom podsmeha koji dolazi uz ljude koji nikada ne kasne i kojima kafa nikada ne pokipi.

Ema je podigla glavu, sklonivši pramen kose koji joj se zalepio za sjaj za usne. „Zapravo, vršim inspekciju gradske infrastrukture. Ocena je nula, ako vas zanima", odbrusila je, pokušavajući da ustane dok joj je jedna noga bila zarobljena u asfaltu kao mač Kralja Artura.