Noć bez svitanja 🔛

ĐURĐA

Prošlo je godinu dana od raskida sa Stefanom, a i dalje mi pogled na zaljubljene parove stvara mučninu. Stojim ispred tržnog centra i gledam ih – tako su srećni. Pitam se koliko će vremena proći dok ona ne sazna da on sve vreme ima još jednu devojku ili dok on ne shvati da je ona sa njim samo zbog para koje će na nju potrošiti po buticima u koje su krenuli.

„Tako si ogorčena", govori mi Ana. „Možda su stvarno srećni."

Ogorčena? Ne znam, možda se može tako nazvati. Ali činjenica je da sam ja pre godinu dana bila ta devojka. Ona koja je hodala držeći za ruku čoveka svog života, dok su svi oko njih mislili da su zaista srećni. I bili smo. Bar mi se tako činilo.

Jednog dana bila sam srećna, a već sledećeg sam se uspavljivala uz lekove za smirenje. Stefan je bio neko moj sedam godina, a onda jednog dana više to nije bio. Usledile su nedelje u kojima sam se pitala da li je on uopšte bio taj čovek kog sam volela. I kako je taj čovek mogao da spava i budi se pored mene, da planira budućnost, uređuje stan i smišlja imena za decu, a da ni sam ne zna koliko puta i sa kim me je sve za tih sedam godina prevario. Voleo me je, kaže. Samo mene. Te poruke koje sam pronašla u njegovom telefonu nisu ništa značile. Igrao se. Šala, zabava. Nije mislio ništa od toga što je napisao. Ni da ta devojka ima baš dobre noge, ni šta bi joj sve radio da je pored nje. Nije mislio ni da bi stvarno mogao da ode na piće sa onom drugom devojkom. Ni da bi voleo da upozna onu treću...

Sedam godina Stefan je bio neko moj, a onda sam jednog jutra – posle jedne noći bez sna, sa dva kofera i nekoliko kutija izašla iz stana u kom smo zajedno sanjali budućnost, u kom sam birala zavese i tepihe, boju zidova i raspored na policama... i tek tako, postao je neko ko nije moj, a ja se nisam sećala kako funkcioniše život u kom nisam njegova.

Morala sam da nastavim dalje, sama. I ta ogorčenost bila je moj odbrambeni mehanizam. U ljubav nisam verovala ni kad je očigledna da očiglednija ne može biti. Drugačije ne bih preživela.