KRV ZMAJEVA

Priviđenje

„Hajde momci ubrzajte se. Ta pozornica se neće sama napraviti". - hrapavi glas je upozorio dva mladića koja su bila zaduženi za postavljanje pozornice na Trgu Zmajeva.

Bio je poslednji dan leta, u vazduhu se osećala promena koja dolazi sa jeseni, a prvi njen dan otpočinjao je veselim karnevalom u čast i slavu Zmajeva. Meštani su složno i užurbano radili kako bi sve na vreme priveli kraju, dok je za dva mlada prijatelja od tek šesnaest godina sve bilo prilika za zabavu. Iako spretni i vešti obaviti zadatak za koji su bili zaduženi, njihova mladost vapila je za nestašlucima, a pogled često bivao privučen raznim drugim stvarima, usporavajući ih, no poštovanje prema starijima koji su ih zadužili za posao vraćalo ih je u fokus.

Sunce je još uvek stidljivo obasjavalo nebo, kada su Eldar i Marok priveli kraju svoj posao, zadovoljno se smeškajući stojeći na sredini velike drvene pozornice. Šarene zastave, cveće raznih boja i baklje iz kojih će zasijati plamen u narednoj noći, bili su uredno raspoređeni po čitavom trgu. Sve je izgledalo veselo i bajkovito, samo je Marokov pogled postao uplašen, a obrazi užareni kada je ugledao onu čija mu lepota greje srce.

Njene oči sijale su poput zvezda, a crna duga kosa bila upletena u kiku koja se graciozno spuštala preko njenih leđa. Eldar je začikivajući Maroka pokušavao da ga navede da joj priđe, ali on nikada nije smogao hrabrost za taj čin. Prolazeći ispred pozornice, devojka je na tren spustila svoj pogled na njih, a Marok je od uzbuđenja ispustio čekić kojim su zakucavali daske na svoju nogu, zbog čega je progutao bolan jauk, a obrazi su mu postali još crveniji.

„Hajde, ovo je tvoja prilika." - Rekao mu je Eldar gurnuvši ga laktom prema napred, na šta je on samo spustio pogled.

„To je tvoj znak Marok. Vreme je da se suoči sa svojim zmajevima." - Šaljivo je dodao Eldar, videvši da se povlači.

„Možda, onda kad ti poveruje u postojanje zmajeva." - Odgovorio mu je Marok, odlazeći sa pozornice u suprotnom smeru od devojke i Eldara.

*

Eldar je ležao u svojoj postelji, umotan u teški pokrivač dok je noćni vetar šuštao kroz prozor, a san ga lagano obuzimao.

Karneval je bio u punom jeku, plamen baklji obasjavao je ulice. Eldar je hodao kroz gužvu, okružen ljudima koji su nosili simbole zmajeva i plesali uz muziku tradicionalni ples, zahvaljujući njime na svim blagodetima koje im pružaju božanski zmajevi. Osećao je se izgubljeno, kao da tu ne pripada, nešto ga je vuklo na drugu stranu ulice toliko snažno da se osećao kao da lebdi. Najednom se našao pred gustom maglovitom šumom, a glas koji je šaputao njegovo ime postao je sve bliži i stvarniji. Srce mu je lupalo sve jače, noge same pratile utabanu stazu okupanu mesečinom sve dok nije stigao do prostranog proplanka.

Strah ga je obuzeo kada se pred njim uzdigao ogroman zmaj. Njegova koža bila je crnja od noći, a oči poput dva rubina sijala na mesečini, gledajući ga sa ozbiljnošću i mudrošću. Eldar je želeo pobeći, ali noge ga kao ni do tada nisu slušale, ostale su ukopane u tlo pred ovim zadivljujućim stvorenjem snažne čeljusti, oštrih kandži i neverovatnih rogova koji su ga asocirali na mladog jelena.

Eldarova ruka je skliznula do mača na pojasu i tada je začuo slab šapat, gotovo nečujan kako izgovara njegovo ime.

„Ko si ti?" - upitao je zmaja glasom koji je odavao nesigurnost.

„Tvoja sudbina je isprepletana sa našom. Zmajevi te zovu." - trgnuo ga je odgovor kojem se nije nadao.

„Šta hoće od mene?" - upitao je iznova zbunjen činjenicom da može razgovarati sa zmajem.