Nevaljao 2

7 OPROŠTENJE?

Dok je to radio, kao da me je vazduh osvestio i zapravo objasnio šta se dešava.

Tada sam stvarno osetila nalet straha i kao da sam odjednom počela da se plašim.

Ko zna šta će da mi radi...

I to nije prvi put, napamet znam šta će ali je i to još gore što znam da ću posle te večeri ili biti u nemogućnosti da hodam, ili ću imati modrice još jače, deblje, izraženije, ili će me boleti cela desna ruka ili ću dobiti upalu u butinama - a dobro znam kakav je tek kad hoće dete.

Što je najjasnije u ovoj priči, moraćemo dva puta za redom, jer moji dani toliko brzo prolaze da već sutra ujutru pokušamo, teško da ćemo uspeti. Znači sve što budem proživela moraću još dva - tri puta za samo taj jedan bedni pokušaj.

Dušan se vraćao na mesto, sada je i zaboravio da me je uopšte i pitao nešto, i tako slatko me je okrenuo da moja leđa budu zalepljena za njegov stomak, a njegova ruka da me tako slatko ušuška u njegov zagrljaj.

„Samo malo i zatvoriću prozor.” Još više me je približio sebi tako da mogu da ga osetim skroz - kao da upijam njegovu dušu s leđi.

8.20 ujutru, utorak, kuća Vlahovića

„Mihajlo, uzmi molim te još jedan zalogaj. Vidi, samo jedan, poslednji, moraš da budeš veliki fudbaler kao tata.”

Pokušala sam da ga nagovorim da pojede još makar malo jer mi se učinilo da je nekako tužan od jutros.

„Neću mama. Kad tata bude ustao tad ću da jedem.” Skrstio je ruke ispred grudi i bio tako naduren da nisam imala šta drugo da radim osim da probudim Dušana, pa kud puklo da puklo.

„Idi budi tatu onda. Kaži mu da ga ja zovem.”

„Neću, vikaće na mene.”

I kako da mi ne bude krivo? Dozvolila sam da do toga dođe.

„Neće ne boj se, reci mu da sam ga ja zvala i to je to Miki. Veruj mi.”

Sada je zamahnuo glavom levo - desno a meni je to prelazilo granicu toleracije.

„Idem ja da ga probudim a ti da si završio tanjir dok sam ja tamo, je l ti jasno? Ja sam tamam htela da te vodimo na jedno tajno mesto a ti tako.”

Ustajala sam sa stolice i morala debelo da slažem, da ga nekako nateram jer ako misli da zaista bude kao tata, moraće da pojede i poslednje parče zeleniša sa tanjira.

„Stvarno mama?” Okrenuo se za mnom od sreće i radosti i pocrveneo tako brzo.

„Da! Hajde brzo, brzo jedi!”

Našla sam se pred vratima našim i duboko sam udahnula pre nego što ih otvorim.

Lagano to radim, kao da spava beba, a onda vidim da sunčevi zraci široko padaju po krevetu, po njegovim golim nogama.

Polako sam prilazila i tako tiho zatvorila vrata.

„Dudu..” Savila sam se nad njim i polako prodrmala po ramenu.

„Dušo, hajde, ustani.”

Otvorio je oči a glava mu je bila okrenuta na suprotnu stranu od mene.

Odmah se namrštio i krenio da trlja lice svojim šakama. Uspravio se da sedne a onda me i pogledao onako ošamućeno, kao da upravo nije spavao punih devet sati.

„Šta je bilo sad?” Pitao me je.

„Moraćeš Mihajla da provozaš po gradu, nisam mogla nikako drugačije da ga nateram da pojede sve iz tanjira.” Pomerila sam pokrivač malo do njega a onda i sela i uhvatila za ruku.