Nevaljao 2

6 KO JE KRIV?

„Nemoj. Nemoj, bolje da se nađemo negde. Ne želim da nas uhvati ovde makar pričali o, o... O fudbalu, neću.”

Dobro. Shvatam te. Onda moraš da izađeš negde, pa mi javi gde si, da znam da te pokupim. Nemaš auto?

„Ne, nemam.”

Nema veze, eto imaš autobusku stanicu ispred, samo izađi na ulicu, kreni na levo i idi samo pravo. Tu sam za pola sata.

„Znači prva autobuska na levo?”

Da.

„Budi za pola sata tamo.”

Iako sam mislila da će samo da se pozdravimo, na kratko ispriča šta ima, nisam se obukla toliko toplo koliko sam trebala.

Krećem se u dobrom pravcu, ali vetar u suprotnom, a ja sam razmišljala o tome da li će se Dušan razboleti, ili u najgorem slučaju Mihajlo, a to što nosim kratke rukave, nije uopšte bitno u mojoj glavi.

Kako se približavam, sve mi je više hladnije, kako se telo rashlađuje, ježim se i shvatam da nemam vremena da se vratim nazad, već samo mogu da čekam što strpljivije mogu.

Prilazim stanici i naravno, njegov auto je već parkiran pored, onako polovično na ivičnjaku, a nisam uopšte videla kroz njegove zatamljene prozore.

On mene jeste.

I zato sam prišla bez ikakve brige, prepoznavši i tablice, i čak nisam morala da ga zovem, već mi je spustio prozor da me pita.

„Jeste li to Vi? Ema?” Na šaljiv način.

Ušla sam odmah ne odgovarajući ništa a nisam u mogućnosti da se okrenem ka njemu da se pozdravimo.

Ispala je tako neprijatna i glupa situacija, kada se on nagnuo da me poljubi, a ja sam imala moju glavu okrenutu u suprotnu stranu.

Povukao se i zastao na momenat a ja sam shvatila šta je hteo da uradi.

Od hladnoće sam zarotirala ne samo glavu već celo telo ka njemu, a meni su ruke skrštene ispred grudi pokušavajući što više da stegnem pluća ne bi li udisala jako svež i hladan vazduh.

„Ne, ne, ne, Strahinja, izvini, jako mi je hladno, čekaj sekund da se ugrejem, jao izvini.” Nasmejao se i bez odgovora vratio pogled na ulicu i krenuo da vozi.

Da li se ja to upravo tajno viđam sa njegovim najboljim drugom? Život nije mogao da me lepše časti, zaista.

„I šta bi onda? Zašto si ovde?” Pitala sam da ubijem tišinu.

„Prvo mi reci, hoćeš samo da nas odvezem negde pa u autu da raspravimo to, ili ćeš u neki kafić da sednemo?”

Ja sam razmilšjala malo duže, duže od minute, a on je strpljivo vozio i to je išao što dalje od Dušanove kuće.

„A gde voziš ti sad?”

„U hotel.”

„Ne!” Odmah, bez daha sam rekla i to toliko odlučno da me je pogledao iako vozi.

„Ne, Strajo, volim ja tebe ali... Ne. Nemoj molim te. Znaš i sam gde će to da odvede.”

„Onda ću da stanem na neki parking pa da vidim da li će isto da ti bude i u sobi i tamo.”

Razmišljam o tome što mi je rekao. Ja kad mislim, nije dobro.

Zašto sam uopšte pomislila na to kada sam sa njim? Zašto mi to uopšte prolazi kroz glavu sa bilo kim drugim? Je l to Strahinja shvatio da imam osećanja prema njemu? Je l bi trebalo da mu kažem da ne treba da bude ničega između nas? Zašto je to uopšte tema? Zar sam toliko očajna da i on shvata da razmišljam samo o tome? Je l on to meni upravo dokazao da sam otvoreno priznala da ima mogućnosti da budemo nešto više? Koliko grešan moraš da budeš da dođeš u ovakvu situaciju? Ali zašto je on ovde? - To je jedino pitanje.