Nevaljao 2

5 NE SMEM DA KAŽEM NE

„Plan je da polako sve prebacimo u auto, a Mihajla ćemo da probudimo deset minuta pre nego što krenemo.” Rekla sam.

„Dvadeset.” Dodao je.

„Dobro, dvadeset.”

„Marija može da krene sa nama, da posle vrati auto, čini mi se da imam tamo... Da imam.... Da! Imam ovog crnog džipa, da bre. Dali su nam ga prošle godine.”

„Dobro, jesi ti to njoj javio?”

„Ne, pozvaću je oko sedam da je probudim.”

„Kako mučiš ženu, što mi nisi rekao sinoć da joj kažem kad sam bila kod nje?”

„Eh, da, šta je tražila? Što si bila kod nje?”

„Ma ništa, nebitno.”

Krenuo je da se igra drškom šolje i da je okreće oko njene ose. Očigledno mu je nešto falilo.

„A, da! Hoćeš i tebi neki magnezijum da rastvorim? Vidim ja nešto me mišići, listovi ovi zajebavaju.” Ustao je i rukom zakačio šolju.

Ustao i prolio svud po njegovoj butini.

Samo je stao ukopan dok su njegove bele čarape poprimale boju kafe, a njegova koža crvenela sve više i više od vrele vode.

Ja sam reagovala odmah. U krvi mi je takvo ponašanje.

Ustala sam brzo i otrčala do kupatila znajući da imam sve što mi je potrebno tamo.

Gaza, pakovanja sto, uvek mi je potrbna, na žalost, a sada i njemu.

„Sedi, sedi polako i ispruži nogu.”

Dok je to radio, pod mlazom ledene vode, natopila sam gazu kojom sam napravila hladnu oblogu. Čučnula sam i raširila je samo oslonila na njegovu kožu ne pritiskajući ništa.

„Pazi da ti ne padne, čekaj.” Ustala sam da obrišem kafu sa poda.

Opet sam morala da čučnem, jer sam je brisala ubrusom, toliko ju je malo bilo na podu jer je već sve šorts upio.

„Jao, tako kad mi čučneš Ema...”

„Retarde!” Namerno sam mu pritisnula gazu da ga zaboli opekotina.

„To će možda tebe da boli, mene ne.” Izvukao je smešak jednim krajem usana. „Ti si nežna kao cvet, ne ja.”

„Marš bre.” Nisam htela da se nasmejem i ja ali sam morala.

Ustala sam i pogledala u njegovu butinu.

„Dušane, ne znam da li te boli, ali ćeš morati da sediš jedno pola sata, ovo ti se crvenilo širi.”

„A ja sam taman mislio da radim.” Rekao je ironično.

„Opasan si. Sedi tu, sad ću da ti skuvam drugu.”

„Eto, to je znak da nam treba još neko žensko da nam pakuje stvari dok pijemo kafu.” Iako ga nisam gledala, u glasu sam čula da se smeje.

„To žensko može da bude Marija a ne ćerka, na primer. Sad nećeš da dobiješ kafu, nego ćeš ti da pakuješ sve, hajde ustaj.”

„A da me previješ? Gde je tretman medicinske sestre pitam?”

„Ma kakvo previjanje? Opekotine se ne previjaju, ustaj ti da se presvučeš, mokar si.”

„Jao, da znaš da jesam mokar, tako kad te vidim.” Polako je ustajao i odlazio do kupatila.

Meni je ostalo samo da se pošteno ismejem njegovim nikad zaboravljenim prljavim forama. Klasičan Dušan.