"Nosiš moj prsten na ruci, moje prezime, uskoro i moje dijete. Zar će biti važno sto je moj glupi brat u tvome srcu? Zapravo nemoj da mi odgovoriš ptičice. Obrisat ću svaki njegov trag s tvog tijela, tvoje duše i tvog srca. Možda na kraju od tebe os...
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ava Smith
"Ne možeš to da tražiš od mene Artur."
"Ava saslušaj me, ovo je moj jedini izlaz. Nemoj da misliš da je meni lako."
Ovo sto on traži je suludo. Ne, ne, ovo je uvrnuto i bolesno. Ako me voli ovo ne može da mi traži. Ili je ovo test ljubavi. Možda treba da ovo uradim i dokažem da ga volim, onoliko koliko on voli mene.
"Zaboga tražiš od mene da zavedenim tvog odmetnutog brata jer si pred kolapsom u financijama. Razumiješ li ti sebe uopće?" Nisam željela da se derem. Ne na njega koji me je spasio.
"Ljubavi, zao mi je ali to je jedini izlaz. Samo treba da se dokopas papira od nasljedstva. Nisam računao na to da će deda ostaviti sve tom kopiletu." Zvučao je kao da se hvata za slamku spasa. Ja sam izgleda jedina nada.
Nisam razumijela zasto Artur svog brata zove kopiletom. Nikada nije pričao o njemu, osim da je prije deset godina otišao od kuće i onog dijela da je nezahvalno derište.
"Ja...ne znam da li mogu. Zar nemamo drugi način? Zar samo ne možeš da pričaš s njim? On ti je brat, znaš. Možda može da razumije tvoju situaciju."
"Zar misliš da bih dozvolio da spusti neko ruke na tebe, ponajmanje kopile od mog takozvanog brata? Ljubavi, ti si moje sve, ali ne postoji izlaz. Ne mogu dozvoliti da restorani propadnu. Samo pomisli na sve ljude koji žive od toga. Ja ne mogu samo..."
Nije završio tu rečenicu. Nije ni morao. Umor se vidio na njegovom lijepom licu. Tridesete su mu lijepo stajale. Njegova kestenasta kosa je bila kratko ošišana, širok ramena, visok skoro metara i devedeset. Da, Artur je bio lijep muškarac, ali umor koji je ispunjavao njegove inače živahne zelene oci je ono sto je kvarilo simfoniju njegove ljepote.
"Ali možeš da dozvoliš moju žrtvu. Moram da razmislim. Ne znam. Ne znam mogu li ovo, mogu li..."
"Ava jebem mu, duguješ mi bar toliko."
"Dakle sada se radi o tome da ti dugujem. Znaš šta Arture, jebi se. Jebi se i ti i tvoji restorani."
Nisam čekala da mi da repliku. Nisam mogla da čujem kako je to sitnica u usporedbi sa onim sto je on uradio za mene. Kako dovraga da odbijem kada je u igri preko stotinu zaposlenika lanca restorana "Euforija".
Hodajući niz ulice San Diega nisam bila sigurna kuda sam posla. Zasto samo njegov djed nije mogao taj novac ostaviti u dva dijela? I hiljadu zasto se moglo nanizati, a ja nisam imala odgovor.
Nekako sam se našla u tihom kafiću. Gledajući ove ljude, sjetila sam se onih koji trenutno zavise od mene. Šta bih zapravo i uradila kada bih uzela te papire? Nije da samo može da prepravi tu oporuku ili možda može. I zasto dovraga on nije dobio neku kopiju tih papira.
"Za tako slatku djevojčicu, izgledaš poprilično otuđeno." Glas potpunog stranca me izbio iz mojih misli.
"Nisam djevojčica, imam 21. Bar ću imati ubrzo." Tek kada sam to rekla, pogledala sam u svog stranca.
