METAK S POSVETOM/završena

• devetnaesto poglavlje •

Nekada davno sam pročitala da i dvoje mogu biti vojska, ako se bore za ono drugo. Dok sam gledala svog vojnika kako svoje pripreme za odlazak privodi kraju, pitala sam se koliko je to tačno?

Tadija je iz ormana uzeo duks, premotao ga na pola i stavio u torbu. Posmatrala sam ga kako istu radnju ponavlja još dva puta, da bi napokon stao i pogledao u mene.

„Jesi li dobro? Skoro pola sata nisi progovorila ni riječi.“  Upitao me je zbunjeno. Kraj njega nisam mogla šutati ni sekunde- budio je neku drugu stranu mene, onu, što je postojala samo zbog njega. Kratko sam klimnula, a on se smrknuo.

„Melisa...“ Upozorio me je. „Ne, ozbiljno, dobro sam. Bolje, bar. Samo razmišljam što se pakuješ pet dana ranije?“ Upitala sam ono što me zanimalo i izjedalo. Zbog anksioznosti koja se javljala u ovakvim, stresnim situacijama, često sam znala donositi glupe zaključke.

Tad sam pomislila da mu je sve dosadilo; on i ja- mi; i da jedva čeka otići. „Da ne bih zaboravio nešto?“ Ponudio mi je odgovor i, premda nisam bila najsretnija sa njim samo sam klimnula.

„Mel?“ Podigao je obrve, pa sav posao ostavio po strani. „Drma me anksioznost, Tadija, ništa bitno.“ Kažem i na njegovom licu se ukaže ona bora izazvana brigom. „To jest bitno, ženo. Govori.“ Prišao mi je, pa smaknuo kosu sa lica. Kako da mu kažem, a da ne ispadnem jadna?

Gledao me je u oči, čekao odgovor i činilo se kako previše uživa u neprijatnoj situaciji. „Mmm?“ Smumlao je, pa nakon toga prekrstio ruke na prstima. Jednu nogu je podigao na orman i leđima se oslonio na njega. Scena ispred mene me podsjećala na onu iz časopisa koje sam dijelila sa mojom najboljom drugaricom, a njegovom sestrom.

Zagrizla sam usnu pa rukama pokrila lice, odjednom se stideći svog čovjeka.
„Melisa? Ljepotice?“ Osmijehnuo se slatko, gledajući me kao slatkiš. „Ja... moram ići, mislim da me Milica zove.“ Pokušala sam pobjeći od njega, međutim, bio je i brži i jači od mene. Rukama me primio za struk, pa privukao sebi.

Blistavi smiješak mu je titrao na usnama dok me gledao u oči, u dušu. Nosom je pomazio moj, ljubeći me u obraz i kut usne. „Falićeš mi.“ Rekao je, pa me poljubio u kosu.

„I ti meni. Već mi sad fališ.“ Priznala sam mu, grleći ga onoliko jako koliko sam mogla. „Polako, ženo ugušićeš me!“ Gunđao je nezadovoljno, tjerajući me da se kikoćem kao malo dijete.

„Nema veze.“ Smrmljala sam mu u rame, dajući si malo vremena. Zaledila sam naš trenutak i sjećanje na njega pohranila duboko u sebi, za dane kad ode. „Mel- ohaj! Pardon, izvinite, iskjuzmi!“ Tornado zvan Milica je uletio u sobu, kvareći sve. Tadija me nije pustio, odmaknuo se za milimetar; tek da je pogleda strogo.

„Milice. Opet upadaš bez kucanja, Milice.“

Opomenuo je i ja sam sjela na krevet. Ona je slegnula ramenima i, pošto je soba bila malena, u dva koraka se našla kraj mene i povukla me za ruku.

„Trebam svoju drugaricu, moronu!“ „Imaćeš je kad odem!“

Prepirali su se a ja sam stajala u sredini.

Na prvu mi je bilo slatko, a onda su me iživcirali: „Milica je u pravu, broes before hoes!“ Ispalila sam- nastupio je trenutak tišine i oboje su me gledali blijedo.

Milica se prva snašla i brzo me povukla iz njegovog naručja, koristeći njegovu izbezumljenost. „E, nek ti je rekla! Ajmo, brat moj lepi! Ti, ostani!“ Mahnula mu je, i tren prije nego li smo izašle Tadija nas je pogledao mutavo: „U toj priči ja ispadoh kurva.“ Zaključio je tužno, a nas dvije smo se nasmijale.

Milica me uvukla u svoju sobu i, naredna dva sata smo provele tračajući svakog koga smo znale. Bilo mi je drago što nije ispitivala o Tadiji i meni; ni sama nisam znala šta bih joj na to rekla.

„Falila si mi.“ Rekla je sestrinski nježno. Smaknula sam pramen kose sa lica, pa joj uputila kratak smiješak.
„I ti meni, Mici. Previše.“ Raširila je ruke i ja sam je zagrlila.
Milica je bila moj glas razuma oduvijek i biće; zauvijek.

„Nemoj me ostaviti kad gabor ode, Melisa. Trebam sestru kraj sebe.“ Do tog momenta nisam ni pomišljala da je i njoj teško, teže nego meni. Bili su braća; ista krv i posebna vrsta ljubavi koju ja nisam mogla shvatiti jer sam bila jedinica.
Disali su za ono drugo, mislili i radili isto. Kada je jedno bilo loše, drugo bi sve napravilo da ispravi bol onog drugog. Nisam bila jedina koja je patila za Tadijom i to me je pogodilo jače nego išta. „Milice...“ Obrisala sam joj suze, pa je poljubila u glavu.

„Nemoj plakati, dušice. Vratiće se, to je obuka- gledaj na to kao da je otišao na faks...“ Nisam znala šta da joj kažem. I meni se srce lomilo- dok sam gledala kako se pakuje; molila sam se da sanjam.

Grlila sam moju drugaricu, puštajući je da plače. Kada je pao mrak, javila sam mami kakva je situacija i da joj trebam- nije dva puta razmislila kad je rekla da.
Ostale smo budne do sitnih sati, u glavnom je ona pričala. S vremenom nam je to postalo uobičajena praksa, bar jednom mjesečno. I, bilo je lakše. To, kad znaš da ti neko ostaje i da nećeš u potpunosti biti sama.

Osmijehnula sam se Milici- preživjećemo, dok se on ne vrati. Decembar je tu, iza ćoška.
Već sam u zraku mogla osjetiti miris snijega, zime i čiste; potpune sreće skrivene unutar jedne osobe.