SVETLOST

Prvi Deo

"Tvoji roditelji?" - evo nas opet na pocetku.Ponovo dolazimo do pitanja koje ovaj razgovor samo okrene na skroz drugu stranu.Iskoristim trenutak kada on gleda u moje papire koje su ispred njega pa zatvorim oci u nadi da cu se psihicki pripremiti za jos jedan poraz.
"Nemam roditelje" - podigne svoj pogled sa papira pa me pogleda zbunjeno.
"Nastavite" -tiho je rekao.
"I sami vidite da sam odrasla u Domu za nezbrinutu decu,sto znaci da ne znam ko su moji roditelji.Nisam imala ni staratelje,sa 18 godina sam napustila dom i pocela da zivim i radim sa najboljom drugaricom."-ukratko mu objasnim svoj zivot a on nastavi da gleda u mene kao da ocekuje jos neki odgovor.
"Gospodjice Adams,i sam sam mogao da vidim te stvari.Pitao sam da li znate ko su vasi roditelji, da li ste pokusali da ih nadjete.Zasto niko nije hteo da vas usvoji?"-osetim kako mi krv kljuca, ali ipak ubedim sebe da je bolje da ljubazno odgovorim na svako njegovo pitanje.
"Ne zelim da znam ko su ljudi koji su me ostavili."-odgovorim hladno a on ustane sa stolice pa me pogleda onako sa visine.
"Vi ste talentovan,jako. Ali za posao kojim zelite da se bavite je potrebna cista proslost, bez skandala i losih stvari. Ukoliko tako nesto izadje u javnost, na samom pocetku vase karijere bicete ugrozeni vi a samim tim i kompanija koja vas je primila.Bio sam ozbiljan u nameri da vas primim jer zaista imate neverovatan talenat,ali sada vidim da to nece ici tako lako"
"Zasto ste me onda zvali?" - pogledam ga hladno,dok sa druge strane u sebi osecam pozar.Zeludac mi gori,osecam da cu eksplodirati.Znala sam da od ovoga nema nista,ali je ponovo zelja bila jaca od realnosti.Iako me je Anna prijavila i ljutila sam se na nju, ipak mi je bilo drago sto je to uradila umesto mene.
"Slusajte,zelim da razgovaram sa direktorom doma u kom ste bili,zelim da znam kakvo vam je bilo ponasam je i zasto niko nije hteo da vas usvoji.
Nakon toga cu doneti odluku i u sto kracem roku vas obavestiti o tome."-Ista prica kao i prosuli put.Nece me ni pozvati nakon razgovora sa onim matorcem.To je najvece zlo koje sam ja upoznala u svom zivot.Imao je toliku mrznju prema deci iz tog doma.Zasto je radio tu?Ne znam, verovatno je bio debelo placen.
Ja sam bila dete koje nije znalo da cuti,uvek sam imala sta da kazem.
To je jednostavno postao moj mehanizam odbrane, smatrala sam da ce moja drskost oterati sve te lose ljude iz mog zivota.I polazilo mi je za rukom,ali je samim tim vuklo sa sobom i dobre ljude.
"Stigla si!" - cujem brze korake pa ubrzo vidim Annu koja me gleda uzbudjeno.Jedina osoba koja je ostala uz mene, uprkos svim mojim izlivima.
Jedina osoba kojoj se divim,ostala je ovako ljubazna i dobra uprkos sim losim stvarima kroz koje smo posle. Uvek je videla dobru stranu, htela je da veruje da se sve desava sa razlogom i da nas posle svih losih stvari cela sreca.I ja sam htela da verujem u to, ali su moje misli od samog pocetka mracne i jednostavno ne mogu da se prebacim na svetlu stranu.
"Zvace onog seronju,opet ista prica" -kazem hladno i sednem na pod, preko puta starog televizora, kome se s vremena na vreme gubila slika.
"Mozda ce se ovog puta reci neke lepe stvari." - pogledam je znacajno a ona spusti glavu snuzdeno.Uvek se ovako zavrsi.Imamo nadu da ce nam nesto konacno uspeti, ali se onda ponovo vratimo na pocetka.Naravno,Anna uvek vise padne psihicki od mene, zato sto se vise nada.Zbog toga sam prestala da pokusavam, ne zelim da konstantno izlazimo kao gubitnici iz toga.
"Bar smo pokusale." -nasmejem se i stavim ruku preko njene.Klimne glavom idalje tuzno pa ustane sa kreveta.
"Moram na posao,pricacemo veceras. Kupila sam i tebi pecivo, pretpostavljam da nista nisi jela." - kaze mi dok uzurbamo oblaci tanku jaknicu.
"Obuci moju, malo je toplija. Ja ionako danas ne izlazim iz stana."-klimnula je glavom a zatim uradila ono sto sam rekla.Napolju je minus,mi nismo uspele da kupimo zimske jakne.One koje smo dobijali u Domu premale su nam pa se tako snalazimo.Delimo sve sto imamo,a nemamo puno.
Za par minuta Anna ode a ja se uputim ka kuhinji kako bih pojela to pecivo.Nisam ni shvatila koliko sam gladna dok nisam krenula da jedem.
Anna i ja radimo u obliznjem kaficu, kao konobarice.Nase plate poklapaju kiriju za ovaj stan i ostane nam jos malo novca za osnovne namirnice.Iako nemamo za sve sto nam je potrebno bar imamo nesto sto nikakav novac ne moze da kupi.Mir.

Ovaj deo je kratak jer sam zelela da vam ukratko pokazem o cemu se otprilike radi u ovoj prici.Naravno,sve ce vam biti jasnije kroužz nekoliko delova.