Niko kao on (Đurđina & Nikolaj)

Sedamnaesto poglavlje

Dva dana kasnije, vrtela se ispred vrata Njegoševe radne sobe, plašeći se da pokuca. Jasno joj je stavio doznanja da više ne pokreće temu oko posla, ali novca je imala sve manje. Sudarila se sa Njegošem i skoro pala, ali u poslednjem trenutku pružila je ruku prema njemu i zadržala se na nogama. Pridržao ju je rukama i nasmešio se svojoj budućoj snajki. Stvarno je želeo da Nikolaj uspe sa njom, dobro su stajali jedan drugom. Ali, već je iz iskustva znao da nije pred tom sobom džabe.

"Njegoše, zdravo, Vi i ja moramo da pričamo."

Počela je svoju priču, ali Njegoš ju je pomerio od sebe i prekrstio ruke na grudima mrko je gledajući. Stala je sa pričom svesna da ni ovog puta nema ništa od njenog posla.

"Nema potrebe da oboje tupimo zube u prazno, sve sam ti već rekao i tako će biti. Nećeš raditi dokle god se ne rešim Ratka." Rekao je jasno i glasno.

"Njegoše brate, ja uskoro uopšte neću imati novca! Otežem koliko mogu, ali mi novac treba a ne mogu da ga zaradim ako sedim ovde po ceo dan! Od čega ću ja da živim ako mi ne dozvoljavaš da radim?!"

U pokušaju da zadrži smeh, stavio je šaku preko usana, Đurđina ga je terala da se smeje kao lud, bila je ćerka svoje majke i to je bilo očigledno. Kad se razbesni nije birala reči, već je uglavnom lajala na sve strane i bljuvala vatru oko sebe.

"Šta ti je smešno čoveče? Ne, vi ste ovde svi ludi, a ja, pa ja sam još luđa što sam došla ovamo! Nemam posao, samim tim što nemam posao nemam ni para! Moram da živim od nečega a teško da ću ikako živeti ako me držiš ovde zarobljenu!"

Brecala se na njega kada je naišao njegov sin prvenac. Stao je pored oca, gledajući malo njega, malo svoju besnu simpatiju koja je pokušavala da ga ne opsuje, iako se sve više bližila pucanju. Onda je prestala da priča sa Njegošem pa se obratila Nikolaju.

"Tvoj otac će me ubiti ili ću ja njega ubiti, uglavnom biće krvi do kolena! Treba mi posao, urazumi ga nekako! Molim te!"

I dok se Njegoš zaista zabavljao i smejao, Nikolaj je ostao uzdržan. Hteo je da se smeje ali tako bi još više razljutio tornado u vidu crvenokose devojke koja mu je grejala dušu samom svojom pojavom. Podigao je obrvu i namrštio se, Đurđina se smirila, plašio ju je Nikolajev izraz lica.

"Moja reč, protiv reči mog oca nema nikakvu vrednost. Biće onako kako je Njegoš rekao, on je još uvek glava ove kuće i svi mi to moramo da poštujemo, sad da li ti se to sviđa ili ne, ne znam ali tako mora da bude." Strogo je odgovorio.

"Pa ja ne mogu da verujem! Dobro onda, zovi mi Iliju. Hoću da me odvede negde!"

"Odvešću te ja." Rekao je ali njen ljutit pogled ga je presekao.

"Zovi. Iliju."

"Odvešću. Te. Ja."

Unosili su se jedan drugom u lice i izgovarali reči koje su zvučale kao kakve psovke. Njegoš je odvojio Nikolaja od Đurđine i oboje ih pogledao.

"Nikolaj, zovi Iliju da dođe po nju. A ti mi se javi kada se vratiš kući."

"Ovo nije moja kuća."

Procedila je kroz zube i pogleda zamagljenog od suza otišla u svoju sobu da se sredi i uzme ono malo para što joj je ostalo. Bila je isuviše mlada, ali naviknuta na rad. Bez posla bilo joj je u neku ruku i dosadno.

"Koji je tebi kurac Đurđina?! Šta ti znače reči "Ovo nije moja kuća", zar ne misliš da preteruješ? Tata i ja dajemo sve od sebe da ti sačuvamo glavu a ti bi da šetaš po Beogradu u potrazi za idealnim poslom! Ne možeš da radiš i stavi već jednom tačku na tu temu, ne zanimaju me tvoji izlivi besa, ja sam svoje rekao!"

Upao je u sobu Nikolaj i osuo paljbu po njoj. Prekrila je majicom bujne grudi, a kad je shvatila da je ne zapravo uopšte ne gleda, nastavila da se presvlači želeći da što pre ode iz te sobe.

"Te reči znače baš to Nikolaje! Ovo nije moja kuća, moja kuća je spaljena zajedno sa telom moje majke i do temelja, taj deo si izgleda zaboravio! Ja sam obično siroče bez igde ikoga! I znam da Njegoš i ti pokušavate da me spasite od tog govnara Ratka, ali meni posao treba jer novca nemam ni za ono osnovno što žena treba da ima a ne da bih lutala gradom! I ne tražim idealan posao nego bilo kakav, preterao si!"

Rekla je i privukla njegovu pažnju. Reči koje je izgovorila su ga probudile ali i povredile. Sve što je hteo bilo je da u toj kući oseća da ima porodicu i da ne misli da je sama. Pogladio se po bradi i u par koraka joj prišao i poljubio je. Iako ljuta, prihvatila je njegove usne, ipak, njih nikada nije mogla da odbije, volela je način na koji ju je ljubio. Usnama je činio da ona poleti do sedmog neba.

"Posao ti ne treba jer si moja, razumeš li me? Kad prođe sranje sa Ratkom, idi i radi, neću se buniti ako to želiš. Ali sada nećeš raditi, moj novac je i tvoj novac, moja kuća je i tvoja kuća, sve moje bi jednom svakako pripalo tebi. Ja sam ti već rekao da ako ti ne budeš nosila moje prezime sutra, neće nijedna."

Odlučnost u njegovom glasu nije joj odmah dozvolila da se pobuni protiv njegovih reči. Ali znala je da mora a i on je znao da hoće, samo je čekao da počne.

"To ne dolazi u obzir. Vi niste Crveni krst, dosta je što ste me primili ovde. Mislim iskreno, za koliko bi ljudi tvoj otac uradio što je za mene? Ne mogu da živim tako Nikolaj, pa nisi ti banka."

"Uradio bi za svakog nedužnog čoveka. Moj otac nije čudovište, vanzemaljac, napravljen je od krvi i mesa kao i ti i ja. Pomoći će tamo gde može da se pomogne i to nemoj da zaboraviš. A što se ove banke tiče, biću i banka i jednorog i sve što poželiš, jer ja želim da budeš srećna i mirna."