Istina o tebi (Milijana & Njegoš)

Deveto poglavlje

"U velikoj sam nevolji."

Vrištala je Milijana u svoj jastuk svega dve nedelje nakon njenog i Njegoševog poslednjeg susreta, Sofija je sedela na njenom krevetu u turskom sedu i mirno čekala da njena drugarica smiri svoje bubice i već jednom joj ispriča zbog čega je u nevolji.

"Bićeš u još većoj nevolji ako mi istog momenta ne kažeš zbog čega sam ja izvučena iz kreveta u deset ujutru kada nemam ama baš nikakve obaveze. Kakva nevolja je u pitanju? Da nije ono ljudsko resto odgovorno za tvoje iživljavanje po tim jastucima?"

Ljudsko resto bio je Sofijin omiljeni nadimak za Ratka otkako se poznaju. Milijana je obrisala suze sa svojih obraza i kao dete nadlakticom obrisala nos, odmahujući glavom na Sofijinu poslednju rečenicu.

"Nema veze sa tim skotom, Stefan je u pitanju."

Na pomen imena Stefan, Sofija se stresla. Dobro se sećala svake rečenice koju joj je uputio Matej kada su se upoznali, kao i toga da Stefan zapravo nije Stefan ali Milijana to nije smela da zna. Barem ne još neko vreme, kako je rekao Matej.

"Pretvorila sam se u uvo." Rekla je u jednom dahu sada već zabrinuta za svoju drugaricu.

"Mislim da sam se zaljubila u njega." S neba pa u rebra, pomislila je Sofija.

Njegoš je sedeo u tišini i tami svog stana, razmišljajući o lažima koje je napričao Mileni. Počev od imena, završno sa lažnim zanimanjem. Bilo ju je lako prevariti, lakoverna je kao dete od četiri godine, zbog toga mu je bilo najviše žao da je laže. Ali znao je da se već duboko upleo u tu mrežu laži, i ako bi sada počeo da se izvlači iz iste, vrlo verovatno ne bi stigao nigde. S druge strane, posle dve nedelje neprestane prismotre, saznao je dosta stvari o Ratku i njegovoj bivšoj devojci, Milijani Dunđerski, ali još uvek ne i kako ona izgleda. Telefon koji je do tada samo prevrtao po rukama, počeo je da zvoni. Matej.

"Zauzet sam Mato, brzo reci šta imaš."

U jednim dahu je nezainetersovano rekao, očekivajući ponovo neku Matejevu glupost, kojih je bilo na izvoz.

"Nevena je umrla brate." Obavestio ga je glas sa druge strane.

"Molim?"

Mucajući je upitao. Odjednom su mu sve njihove zajedničke uspomene proletele kroz glavu. Njihov prvi susret. Njihov prvi izlazak u bioskop. Njihovo prijateljstvo. Njihov prvi poljubac... Na kraju i njihov rastanak.

Progutao je knedlu prisećajući se njene dugačke, plave kose koju je mrsio u dugim letnjim noćima. Setio se i medenih usana koje je mahnito ljubio i prisvajao ih sebi, čineći da se ona oseća kao najlepša žena na Svetu. Njemu je to i bila. Barem mu je tada to bila. Te noći nije spavao, nije spavao ni sledeći dan. Razmišljao je o Neveni. Nikada joj nije želeo loše. Bez obzira na sve što je učinila njegovoj miloj Danici, zenici njegovog oka. Na sahranu je otišao zajedno sa Kaćom koja je išla da mu bude podrška, jer je Matej imao posla sa braćom Dunđerski.

"Kako si dušice?"

Upitala ga je Kaća sedajući na suvozačevo mesto njegovog auta. Nije joj bilo svejedno kada je videla Njegoša da plače. Veliki Njegoš Petrović zaplakao je ispred gomile ljudi.

"Dobro sam."

Odgovorio joj je ne pogledavši u nju. Žena koju je voleo, samo je tako otišla. Kao da nikada nije postojala, kao da nikada nije hodala ulicama kojim je on vozio, kao da se nikada nije smejala. S tugom u očima i nekim nepodnošljivim osećajem u grudima ostavio je Kaću ispred njene i Matejeve kuće pa produžio do svog stana.

"Jesi slobodan da se vidimo?"

Glasila je poruka od Milene koju je dobio čitavih deset minuta ranije. Otkucao je odgovor gde je ukratko objasnio da je umrla osoba koja mu je ranije bila veoma bliska i da nije raspoložen za izlaske i kafiće.

"Moje saučešće."

Odgovor mu je stigao u rekordnom vremenu što ga je nasmejalo. Uvek mu je odgovarala na poruke u rekordnom vremenu, u poslednje vreme bilo ih je na hiljade a njemu je delovalo da ih ona jedva čeka, baš kao što je on onako, nesvesno, jedva čekao njene.

Pitao se, kako bi odreagovala kad bi joj rekao da osoba zbog koje ne želi da se vidi sa njom, je zapravo njegova bivša devojka zbog koje on više nema sestru. Sjeban scenario Njegoše, sjeban scenario. Mislio je u sebi, smešeći se svom liku koji se odrazio u čaši za viski. Sjeban Njegoše, izbaci to iz glave. Govorio je sebi odbijajući činjenicu koja mu se čitavo jutro motala po glavi.

Ta devojka, bila ona zaista Milena Nastasijević ili, možda čak i Milijana Dunđerski, uvukla mu se pod kožu za kratko vreme, ne radeći apsolutno ništa posebno. Bila mu je samo dobar prijatelj koji je sve svoje napore ulagao u to da ga razume. Nije otkrivao puno toga o sebi, iz priče koju mu je ispričala o Danici i njegovom dedi, video je da je puno toga već znala.

Ostavio je čašu na sto premišljajući se da li bi trebao da je nazove. Mislio je da će uz nju brže proći taj sumoran i naporan dan.

"Ti reče da imaš nekih obaveza."

Reče mu poznati glas nekako tužno. Plakala je, bila je prva stvar koju je pomislio dok je smišljao šta da joj kaže. Ruke su same poletele da je pozovu a on im je to dopustio bez opiranja.

"Jebeš obaveze. Prvo ćeš mi reći adresu gde da te pokupim i mesto na koje bi da te vodim a onda ćeš mi reći i zašto si plakala."

"Rekao si i da nisi raspoložen za druženje. Ne teraj me da ti citiram ceo tekst od reči do reči."

U neverici se osmehnuo, delom je očigledno plakala zbog njega. A i, spremno je promenila temu, pa barem je mislila da jeste. Ponadala se.

"Maco pitao sam te nešto, ne pokušavaj da skreneš s teme. Zašto si jebeno plakala?"

"Imam svojih problema. Nađimo se na Kalemegdanu za sat vremena."

"Šetnja po Kalemegdanu?"

Rekao je iznenađeno, dugo nije radio to a nekada mu je to bilo najdraže mesto za barenje devojaka.

"Mislim ako Vi gospodine to želite."

"Želim. Vidimo se za sat vremena kod muzeja maco."

***************
Evo mene konačno. Posle dužeg vremena ponovo sam sa vama. Ljubi vas Mara.  ️😘❤️