Rahmanov

5.deo

《Angelina pov》

Potrčah za mamom što sam brže mogla. Sakrijem se iza nje kao mala, zbog čega me pogleda zbunjeno.

''Jesi li okej?''

''Mhm. Samo ti zvoni...'' vrata nakon par trenutaka otvori kao za inat baš on. Postidim se i skrenem pogled dok moja mama veselo skače u zagrljaj.

''Kosta, kako si narastao, bože dragi vidi momak... kakav momak, čovek!'' Molim? Zbunjena sam... ko je momak kog svi znaju samo ga ja ne znam!?
Pozdravio se sa mamom, a onda sam ja kao mali kip pred njim ukočeno stala. Nekako me drugačije i značajnije pogleda zbog čega mi se leptirići u stomaku razlete. On se meni smeši?!

''Zdravo Angelina...'' svi su iz nekog razloga gledali u mene.

Zna mi ime?- proleti mi na tren.

Od mene se izgleda očekivalo da i ja znam njegovo ime, ali ga nisam znala. Te oči su... bile jedino poznato što je kroz maglu bilo u mojim mislima.

''A ti si?'' nekako tužno pogleda u mene i razočarano skupi obrve.

''Endži to je Konstantin...'' mama mi izgovori puno ime zbog čega mi nešto u glavi sine, ali ne potpuno što zaključe po mom zbunjenom licu.

''Kako ga se nesećaš?'' mama cikne zbunjeno i namršteno.

''Neka je. Nemojte da dirate mog malog anđela...'' iskolačim oči te se prisetim toga da me samo jedna osoba oslovljavala sa anđele, pa ga zainteresovano upitam:

''Ti si me čuvao kad sam bila mala? Na slici si momak kom sedim u krilima dok u rukama držim patkicu?''

''Meni je draža ona na kojoj plačeš jer te prskalica koja zaliva cveće u dvorištu poprskala po licu, a ja mokar trčim za tobom ne bih li te sklonio od prskalica koje su posvuda...'' nasmejala sam se i lagano zakoračila.

Zagrlila sam ga nežno i pokušala nekako da se iskupim što se makar nisam setila lika. Njegov jak parfem me naterao da udahnem duboko. Dečak zelenih očiju postao je gospodin koji mene smatra svojim anđelom?

''Mnogo si viša nego što pamtim. Nekad si mi dolazila do malo iznad kolena. Taman onoliko da te podignem u naručje...'' prošaputao je svojim vrelim dahom dok sam ja u ovom trenu imala sve osim dečijih misli. Osetila sam svaki deo njegovog tela. I on je bio napet. I njegovo se telo grčilo dok se spajalo sa mojim. Podigla sam pogled na njegovo lice dok mi se on opet umiljato smešio.

''Uđi anđele, tvoji omiljeni keksići čekaju na stolu...'' palcem pređe preko mog obraza i blago me uštine. Što me natera da poletim mislima u oblake..

.....

Očarano sam sedela i slušala kako priča o prelepim gradovima u kojima je bio. Svi su ga s pažnjom slušali, ali on je pričao samo meni. U jednom trenutku me uhvatio za ruku i povukao me za sobom u dvorište.
Zajedno smo seli na stepenice, zagledani u nebo puno zvezda. Iako me neki nemir vukao da pogledam u njega, nisam imala dovoljno hrabrosti.

''Porasla si... nisam te ni prepoznao...'' spojio je prste na svojim šakama i poigrao se njima nervozno. Spustila sam pogled na njega i prešla ga uzduž i popreko.
Zastanem na njegovom osmehu, kao da mu je drago što sam ga na neki način odmerila.

''Ti si mnogo zreliji nego što pamtim...''

''A pre kao nisam bio zreo?''

''Bio si, ali sam ja bila mala da ti to kažem...'' nasmejala sam se stidljivo dok su se njegove usne spuštale u blagu nasmejanu crtu.

''Moram kući. Mama je odavno otišla-..''

''Otpratiću te...''

''Ma nema ni deset koraka do tamo, opusti se. Mogu sama...'' ustao je i pružio mi ruku uz šarmantni osmeh u koji se ove večeri iznova zaljubljujem svaki put.

''Ja sam pre svega džentlmen, a onda i dobar komšija...'' prihvatim ruku i ustanem lagano.

《Konstantin pov》

Njena vrela ruka nalazila se u mojoj, toliko je bila lepa dok se nalazila ovako blizu mog lica. Par trenutaka gledala me onim očima deteta, osećam da je neispravno jer sam stariji od nje, ali sa druge strane... toliko je zrela da ponekad zaboravim njenih tek napunjenih dvadeset godina.

''Moram da krenem...'' stidljivo spusti pogled i prekine kontakt naših očiju.

''Jesi li sigurna da moraš? Tvoja mama zna da si u sigurnim rukama...''

''A tvoje ruke su te sigurne za mene?''

''Bile i ostaće...''  klimnula je glavom. Kroz dvorište smo došli do kapije. Otpratio sam je do samih vrata njene kuće.

''Hvala ti za kolače i za celo divno veče...'' izdigla se na prste i otisnula dug i prelep poljubac o moj obraz. Osmehnuo sam se i odstupio jedan korak.

''Vidimo se anđele''

''Vidimo se'' mahne mi dok ja očaran teška srca skidam pogled sam nje i nastavljam snužden što smo se rastali.

Nastaviće se...