Gde si nestala?

❄︎Prolog❄︎

❄︎ Prolog ❄︎

•Katarina•

Sedela sam u kuhinji za trpezarijskim stolom. Jednu nogu sam podigla na stolicu, pa sam lakat stavila na nju kako bih naslonila glavu. Razmišljala sam o njima. I o jednom i o drugom. Kako sam uspela da se uvučem u ovaj haos? Do pre par meseci imala sam normalan život. Pa, donekle normalan. Ali kakav god da je bio, bio je van ovakvog sveta i radnji. Ali, zar se kajem? Sama sam tražila ovo. Nemanja je želeo da budem van ovoga, ali ja sam ta koja je insistirala.

Moje razmišljanje je prekinuo Miloš. Ušao je u kuhinju i približio se sudoperi kako bi sipao vodu. Nije me ni pogledao. Zar sam stvarno postala toliko odbojna da ne želi ni da me pogleda? Glasno sam udahnula, te sam ustala sa namerom da odem u svoju sobu. Ako već ne može da me gleda, onda ću mu pomoći u tome. „Zar bežiš od mene?“, zaustavila sam se na njegov glas. Nisam se okrenula cela ka njemu, već sam samo blago okrenula glavu i pogledala ga preko ramena. „Ti si taj koji ne može ni da me pogleda. Pa, evo, pomažem ti u tome.“, nisam čekala odgovor. Iste sekunde sam napustila kuhinju i trčećim koracima ušla u svoju sobu. Odmah sam zaključala vrata i naslonila se na njih. Pogled sam bacila na klizaljke. Odvojila sam se od vrata, pa sam se malo toplije obukla i uzela klizanjke. Neprimetno sam napustila sobu, pa i kuću. Odlucnim koracima sam išla ka jezeru koje je skoro tokom cele godine toliko zaleđeno da može bez straha da se kliza po njemu.

Vrlo brzo sam stigla. Sela sam na klupicu u blizini pa sam se prezula. Stala sam na led i zagledala se u okolinu. Brda oko mene su prekrivena snegom, a nebo je bilo tamno plave boje. Duboko sam udahnula, a oštar vazduh je napunio moja pluća. Napravila sam par koraka, i vrlo brzo se našla na sredini jezera. Pravila sam kružne pokrete i slušala ga. Poznat zvuk mi je zaparao uši. Pucanje leda. Led. Led je moj dom. Kao srodna duša. Osećam ga, isto kao i on mene. Postanemo jedno kad stanem na njega, kad počnem da šaram po njemu.
„Katarina!“, stala sam, a pored klupice je stajao Miloš...

~~~

Polako sam ušao u njenu sobu. Mirno je spavala na svom krevetu. I pored tame koja nas okružuje, jasno sam mogao da vidim flastere na njenom licu. Tužno sam oborio pogled. Trebao sam da budem tamo. Ali njena tvrdoglavost mi nije dozvolila. Približio sam se njenom krevetu i njenom licu. Polako sam se spustio i ostavio sitan poljubac na svakoj modrici i svakom flasteru. Milo sam je gledao dok je spavala. Pomazio sam je po kosici i duboko udahnu njen miris. Od sada ću uvek biti pored tebe, pahuljo moja.
___________________________________________________
𝙺𝚊𝚘 𝚜̌𝚝𝚘 𝚖𝚘𝚣̌𝚎𝚝𝚎 𝚍𝚊 𝚟𝚒𝚍𝚒𝚝𝚎, 𝚣𝚊𝚙𝚘𝚌̌𝚎𝚕𝚒 𝚜𝚖𝚘 𝚗𝚘𝚟𝚞 𝚙𝚛𝚒𝚌̌𝚞. 𝙽𝚊 𝚙𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚔𝚞 𝚒𝚖𝚊𝚝𝚎 𝚒𝚜𝚎𝚌̌𝚊𝚔 𝚒𝚣 𝚙𝚛𝚒𝚌̌𝚎, 𝚒𝚣 𝙺𝚊𝚝𝚊𝚛𝚒𝚗𝚒𝚗𝚎 𝚙𝚎𝚛𝚜𝚙𝚎𝚔𝚝𝚒𝚟𝚎.
𝚉𝚊𝚝𝚒𝚖 𝚒𝚖𝚊𝚝𝚎 𝚓𝚎𝚍𝚊𝚗 𝚔𝚛𝚊𝚝𝚊𝚔, 𝚊𝚕𝚒 𝚜𝚕𝚊𝚍𝚊𝚔 𝚒𝚜𝚎𝚌̌𝚊𝚔. 𝙽𝚊 𝚟𝚊𝚖𝚊 𝚓𝚎 𝚍𝚊 𝚛𝚊𝚣𝚖𝚒𝚜̌𝚕𝚓𝚊𝚝𝚎 𝚒𝚣 𝚌̌𝚒𝚓𝚎 𝚓𝚎 𝚙𝚎𝚛𝚜𝚙𝚎𝚔𝚝𝚒𝚟𝚎. 𝙳𝚊 𝚕𝚒 𝚒𝚣 𝙼𝚒𝚕𝚘𝚜̌𝚎𝚟𝚎 𝚒𝚕𝚒 𝚘𝚗𝚘𝚐 𝚍𝚛𝚞𝚐𝚘𝚐 𝚖𝚘𝚖𝚔𝚊 𝚔𝚘𝚓𝚒 𝚜𝚎 𝚙𝚘𝚖𝚒𝚗𝚓𝚎 𝚞 𝚙𝚘𝚌̌𝚎𝚝𝚔𝚞 𝚙𝚛𝚘𝚕𝚘𝚐𝚊. 𝚂𝚊𝚖𝚘 𝚍𝚊 𝚗𝚊𝚙𝚘𝚖𝚎𝚗𝚎𝚖 𝚍𝚊 𝚗𝚎 𝚖𝚒𝚜𝚕𝚒𝚖 𝚗𝚊 𝙽𝚎𝚖𝚊𝚗𝚓𝚞, 𝚓𝚎𝚛 𝚓𝚎 𝙽𝚎𝚖𝚊𝚗𝚓𝚊 𝚗𝚓𝚎𝚗 𝚋𝚛𝚊𝚝.
𝙽𝚊𝚍𝚊𝚖 𝚜𝚎 𝚍𝚊 𝚌́𝚎 𝚟𝚊𝚖 𝚜𝚎 𝚘𝚟𝚊 𝚙𝚛𝚒𝚌̌𝚊 𝚍𝚘𝚙𝚊𝚜𝚝𝚒. 𝙾𝚜𝚝𝚊𝚟𝚒𝚝𝚎 𝚞 𝚔𝚘𝚖𝚎𝚗𝚝𝚊𝚛𝚞 𝚟𝚊𝚜̌𝚎 𝚙𝚛𝚟𝚎 𝚞𝚝𝚒𝚜𝚔𝚎. ❤️🤗❄️