Senke boje krvi

~𝑲𝒂𝒅𝒂 𝒕𝒆 𝒅𝒐𝒅𝒊𝒓𝒏𝒆 𝒈𝒍𝒂𝒔 𝒌𝒐𝒋𝒊 𝒏𝒆𝒎𝒂 𝒛𝒗𝒖𝒌~

Glas joj je istog momenta utihnuo. Njen pogled je i dalje stajao na leševima dvoje mrtvih ljudi, a kolena klecala u lokvi krvi. Suze su se slivale niz lice poput bisernih vodopada, a srce joj je toliko udaralo u grudima da ga je i sama mogla čuti. Osećala je kako strah trči po njenoj koži i obavija celo telo. Mogla je da ga oseti svuda, zbog njega nije mogla da se pomeri. Izgledala je i osećala se kao jelen uhvaćen od strane svog lovca.

„I ovo je buduća princeza našeg kraljevstva? Devojka koja poklekne u trenutku?!", Lina je sada imala zbunjen izraz na svom licu. Princeza? O čemu je ona to pričala?

„Kakva crna princeza? Šta to g-govoriš Pomp-pea?", promucala je zbunjeno.

„Oh, nisu ti rekli? Ti si usvojena Olphelina. Matthan i Abigal nisu tvoji roditelji, već Maximmus i Azira Astoreli. Ili prosto rečeno, kralj i kraljica Vadronie.", čuvši istinu, Olphelina nije imala reči i snage da bilo šta kaže. Ovo je bilo nerealno, a ujedno i istinito. Bila je srećna, isto koliko je bila i tužna i uplašena. Bilo je toliko emocija koje nije mogla da kontroliše. Napale su je poput snažnog tornada, i borile se za svoju prevlast u Olphelininom srcu.

„Pacovu, obe znamo da ti nisi ni psihički ni fizički sposobna da vodiš sebe kamo li pa onoliko kraljevstvo. Ostavi se svojih maštaranja, i pusti me da uzmem svoj  tron.", Pompea je toliko bila sigurna u svoje reči, i u činjenicu da će Olphelina da poklekne njenom uticaju. Znala je da su je njene reči pogodile, a još bolje je znala da joj se Olphelina nikad neće suprotstaviti.

Olphelina, pogođena rečima svoje sestre, podigla je pogled i uhvatila Pompeine ledene oči sa svojim šumskim. Čim su se njihovi pogledi susreli, nepoznati izvor besa je počeo da se gradi u njoj, a nepozvana odlučnost je ispunila njeno krhko telo. Kao da se neka uspavana vatra probudila u Olphelini, i počela da preovlađuje njome. Bori se, nije jača od tebe, samo želi da te kontroliše. Ne daj se, nemoj dozvoliti da te sruši njen lažni zid samopouzdanja i moći. Čula je kako nepoznati glas odzvanja u njenom umu, što joj je ulilo dozu sigurnosti i veru u sebe. Ustala je, bez straha i mirnim tonom rekla „Ne."

„Kako to misliš ne, crvu? Da li vidiš da sam ja moćnija od tebe u svakom smislu i pogledu. Ne možeš protiv mene, znaš da ću te pobediti", Pompea je primetno bila zatečana njenim stavom, i stabilnošću Lininog glasa. Gotovo da nije mogla da poveruje da je ista osoba pre samo minut uplašeno klecala pred njom i slomljeno vrištala iz svog glasa.

„Ti nisi zaslužila taj tron Pompea. U pravu si možda da sam slaba, i šta sve ne, ali ja sam jedina prava princeza. Krvlju i nasledstvom. To je moja sudbina, a ne tvoja. To što se ti ne možeš pomiriti sa činjenicom da sam ja ta koja živi „tvoje snove", je samo čist prikaz detinjastog ponašanja! A deca koliko ja znam ne mogu da vode taj cenjeni tron.", glas joj je bio moćan. Svaka reč je bila jača od prethodne, i sve snažnije i snažnije uticala na nju. Karte su se sada promenile, Olphelina je bila ta koja je imala je uticaj na Pompeu, i navela je da misli da je u pravu. I što je najgore od svega-bila je.

Međutim, ego i ponos su uvek bili čovekov najveći oslonac i zid u životu. Uvek su bili veći od njega, i oduvek su njega vodili, a ne on njih. Pa tako i ovde, osim što su se u ovoj igri priključili histerija i arogancija. Krenula je ka Olphelini, već je bila spremna da zakuca taj nož u njen grkljan.

No, Olphelina je uhvatila Pompeinu ruku i odgurnula je od sebe. U ovom trenutku se pitala odakle je došla ovolika smeslost i hrabrost da učini ovakav potez. Čudna struja je protekla njenim venama koja prouzrokovala da ovaj potez bude mnogo jači nego što je ona očekivala. Odgunrula je Pompeu, a ona je glasno udarila u obližnju ivicu trpezarijskog stola. To je bio veoma jak udarac, i naveo je da se sruši na zemlju. Nepomično je ležala nekoliko minuta, a Lina je bila na ivici da joj pritrči u pomoć. Trenutak pre nego što je to učinila, videla je kako se na Pompeinom vratu stvara nepoznati znak. Osećala je mračnu energiju kako proizlazi iz tog istog, zbog čega joj se skoro zavrtelo u glavi. Najednom, pomenuta devojka je ustala sa svog mesta tako lako kao da se ništa nije desilo i pogledala Linu. Oči su joj sada bile skroz crne poput najdubljeg ponora, a preko lica su počele da joj se pojavljuju čudne linije koje su se povezale sa onim znakom. Crvenokosa je progutala knedlu i ukipila se u mestu videvši kakvo se čudovište pojavilo pred njom.