Sudija

Uvod

Koje jedenje govana.
Koje govno od dana.
Komšija sa sprata iznad ponovo je odlučio da napravi nove rupe u zidu. Treći put ovog meseca. A decembar je i svi smo prinuđeni da slušamo taj nemili zvuk od jutra do večeri.
Barem je Luka uspeo da odspava na miru. Sedamsto šezdeset i četiri kilometra odavde. Srećnik. Dok sam se ja budila uz osećaj vibracije celog kreveta i zvuk bušenja sopstvenog mozga, on je bio na pola sata vožnje od Firence. Mogao je svakog dana da odluči i prošeta gradom u kom je Dante prvi i poslednji put ugledao Beatriče.
A ti se, draga ja, guši na beogradskom vazduhu, cimaj se po devedeset petici u najvećem mogućem špicu i trpi govnara odozgo i njegove hirove. Ne, ne mislim na boga. Mislim na čoveka koji živi iznad mene.
Sedmi decembar. Nebo mutnije od dima cigarete koju sam zapalila čisto onako, kiša koja propadava, ja koja propadam. Sve je to slutilo na jedan kraj.
Dosta je bilo bajki o počecima. Vreme je da se priča o krajevima.
Baš tog dana u poštanskom sandučetu našla sam belu kovertu, vidno presavijenu iz ko zna kog razloga, koja je doputovala čak iz Pistoie.
Koje mlaćene prazne slame. Koji epitaf mojim iluzijama. Koja sadržina koverte.
„Lea, dosta je bilo. Tvoj inat je nepodnošljiv. Moja želja za životom je neporeciva. Treba mi mir koji si odavno zgromila tim tvojim cokulama koje toliko voliš. Jebale te cokule. I jebale te ideje o prošlim životima. Jebali te svi počeci koje sanjaš. Ništa od toga se neće desiti. Dođi sebi. Ne možeš više ovo da mi radiš. - Luka ”
Ništa neočekivano. Prošlo je sedamnaest dana kako nisam čula ni reč od njega. Pre toga, dok je bio pored mene, još toliko smo dana proveli u svađi. Svakodnevna svađa, iscrpljujuće prigovaranje za stvari koje su se dešavale nekoliko godina pre, moje gađanje njega pikslom, njegovo vrištanje kako sam mu upropastila čitav život, komšije koje nam zvone na vrata... Naše zaspivanje zagrljeni.
Ništa neočekivano. I pored sile koja nas je uvek vezivala, on se zaljubio u drugu devojku. Izgubio glavu za njom, bolje rečeno.
Ništa neočekivano, bilo je neuzvraćeno, ali Luka nije osoba koja je mogla nešto toliko veliko prećutati. Rekao mi je dok smo večerali u "Franšu". I prouzrokovala sam najveću scenu ikad.
Ništa neočekivano, tamo više ne idem.
I sve se završilo jednim pismom.
Sve je bilo savršeno očekivano.
Reći ću vam i zašto.