Black Lord

1

- Nisam ja više za ovo - rekao sam Biliju, gledajući u zvezde. Ležali smo na zemlji pored ugašene logorske vatre.

- Za šta? -  upitao je on sanjivo.

- Za ovo. Vijanje odmetnika, spavanje pod otvorenim nebom... Mislim da je dosta.

Čuo sam da se Bili okrenuo i osetio sam njegov pogled na sebi. 

- Otkud ti to odjednom sad?

- Nije to odjednom. Razmišljam ja o tome već neko vreme. Postajem mator. Bole me rane od kojekakvih metaka, od rana za koje mi niko neće reći hvala.

- I šta planiraš?

- Vreme je da se vratim kući. Imam dovoljno novaca. Ranč je za ovih deset godina sigurno već propao. Moj brat... - namrštio sam se kada sam pomislio na njega - Vajat, sigurno nije pazio na moju kuću. Biće tu posla sigurno. Možda bih mogao...

- Šta? - Bili je upitao paleći cigaretu.

- Možda bih mogao i naći neku ženicu, koja bi me prihvatila ovakvog. Razmišljaš li ti nekad o tome? Da se vratiš? Da prekineš sa ovim poslom lovca na ucenjene glave? Da stvoriš porodicu?

Pogledao sam Bilija. Ležao je na leđima sa jednom rukom ispod glave i gledao u zvezde. Nikad do kraja nisam saznao njegovu priču. Znam da je ostavio nekog iza sebe, nekog koga je voleo, al ništa više od toga. I to mi je priznao pod uticajem viskija, jedno veče dok smo se pijani vraćali iz saloona.

- Bojim se.

- Čega?

- Bojim se onog šta bi me tamo dočekalo.

- Nikad nećeš saznati šta te tamo čeka dok ne odeš i vidiš. Možda će biti baš onako kako bi ti voleo.

- Hm... Ne verujem.

Nisam hteo da ga presujem da priča dalje. Pokušavao sam par puta za ovih šest ili sedam godina kako radimo zajedno, i on bi se odmah zatvorio. Svakom je svoja muka najteža. Za razliku od njega, ja za sobom nisam ostavio nikog ko me je voleo ili čekao. Sa bratom se nisam oprostio, a i ovako nismo baš bili u dobrim odnosima. Majka je odavno umrla. Draga majka... Bila je tako divno i nežno stvorenje. Puno dobrote i sreće. Sva u osmehu... ali samo kada otac nije bio tu. Kada je on bio kod kuće, uglavnom bi bio pijan i zlostavljao je. Ne samo nju, nego i mene. Mog mladjeg brata manje.

Nastavio sam da posmatram zvezde. Uvek sam se pitao šta ima tamo gore i da li će čovekova noga ikad kročiti na neku od onih tačkica koje trepere i mame svojim sjajem. Kada sam bio klinac, bio sam žilavo i okretno dete i nije bilo mesta gde nisam stigao. Nije bilo mesta na našem ranču koje nisam znao. Znao sam dobro i okolinu. Zato što sam bežao iz kuće, da ne gledam pijanog oca. Ali mnogo više puta, zaticao me je kući i tada bi bilo najgore.

- Misliš li da postoji nešto tamo gore?

- Kako to misliš?

- Na tim zvezdama. Da li tamo na nekoj od njih postoje neki drugi ja i neki drugi Bili koji isto ovako leže i razmišljaju?

- Ne znam. 

- Ili je tamo Bog? Koji nas posmatra?

- Bog ne postoji! - ljuto je rekao Bili.

- Zašto tako misliš?

- Da postoji, ne bi dopustio da... - zastao je. Nakon par trenutaka je nastavio, ali bilo je očigledno da nije rekao ono što je prvobitno mislio - Ne bi dopustio da loši ljudi šetaju svetom. Pogotovo ovakvi kakve mi lovimo.

- Možda je zato i stvorio nas dvojicu? Možda smo mi njegova produžena ruka?

- Misliš? - nasmejao se.

-Možda mi i radimo za njega, a to ne znamo. Koliko smo do sada uhvatili odmetnika koji  su bili u begu, a koji su počinili najgore zločine?

- Davno sam prestao da brojim.

- E vidiš... Možda je on nas dvojicu odredio da radimo to umesto njega, ovde dole.

Bili se grohotom nasmejao - Sad baš sereš Blek! Pomislio bih da si pijan, ali znam da nisi pipnuo viski danas.

- Nisam. To si u pravu. Ali razmisli o tome. Možda smo mi odredjeni od strane njega. I možda ćemo dobiti neku nagradu kada se sve ovo završi. Možda će nas nagraditi lepim životom, ili nam ispuniti neku želju kada odlučimo da završimo sa ovim poslom.

Bili mi nije ništa odgovorio. Samo je bacio cigaretu u pepeo koji je ostao od vatre i okrenuo se na drugu stranu. Ja sam nastavio da gledam u nebo, nisam mogao da spavam. Osetio sam da mi nadolazi neka promena u životu i bio sam nervozan. Kako ću posle deset godina ovakvog života, postati miran rančer, zarobljen u jednom mestu?

Ne znam koliko dugo sam tako ležao, ali već me je hvatao san, kada sam čuo Bilijev glas.

- Misliš li stvarno to?

- Šta?

- Da će nas... možda... nagraditi?

- Možda... Videćemo... 

I ja sam se tad okrenuo na stranu. Zora je bila blizu, a ja sam bio umoran. Svaka koska mi je bila umorna. Duša mi je bila umorna.

Dok sam polako tonuo u san, čuli su se samo zrikavci i poneko rzanje naših konja, koji su bili zavezani za drvo. Kojot je negde u daljini zavijao.

- Možda... - prošaputao sam, dok sam padao u san.

******